Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a u postupku pred drugostepenim sudom, nije bilo propusta u primeni ili pogrešne primene neke od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 15.12.2003. godine do 01.06.2016. godine, kada mu je radni odnos prestao. Kod tuženog je obavljao različite poslove, a u spornom periodu je obavljao poslove ... III sa IV stepenom stručne spreme. Radni odnos je zasnovao sa punim radnim vremenom od 8 časova dnevno i 40 časova nedeljno. Osnovna zarada zaposlenog utvrđena je na osnovu cene rada, koeficijenta složenosti poslova i ostvarenog broja radnih sati tako što zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad na dan praznika, koji je neradni dan, od 110% i za prekovremeni rad od 26% od osnovice. Radno vreme ... bilo je od 08 do 16 časova. Tužilac je imao službeno vozilo, a sam je popunjavao radne naloge beležeći početak i završetak posla. Kod tuženog nije vođena evidencija prekovremenih sati rada, pa tužiocu nije ni plaćena uvećana zarada po tom osnovu. Tuženi je tužiocu isplaćivao na ime rada za dane državnih praznika za januar, februar, april, maj i novembar svake godine, uvećanje od 110% a pored toga za svaki mesec u spornom periodu od 01.05.2013. godine do 30.06.2016. godine (izuzev januara 2016. godine), tuženi je tužiocu isplaćivao stimulaciju u iznosu od najviše 79.489,19 dinara. Pored toga, tužilac je više puta primio nagrade i bonuse do iznosa od 35.000,00 dinara. Tužilac tvrdi da je radio prekovremeno i u dane državnih praznika za koje mu naknadu tuženi nije isplatio pa je veštak obračunao uvećanu zaradu po tim osnovima za sporni period prema prosečnoj mesečnoj razlici na bazi podataka za period od 01.01.2015. godine do 30.06.2016. godine, u nedostatku putnih naloga za taj period, tako što je prosečnu mesečnu razliku množio brojem meseci u ovom spornom periodu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev tužioca navodeći da on nije radio prekovremeno niti je za to imao nalog jer nije ni postojala potreba za takvim radom, te da je tužiocu zarada obračunata prema evidentiranim ostvarenim efektivnim satima rada za koje mu je isplaćena zarada i uvećana zarada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke i tužbeni zahtev tužioca odbio jer on nije dokazao da je radio duže od ugovorenog radnog vremena radnim danima i prekovremeno za dane državnih praznika, niti je dokazao da je bilo nužno i da je bio dužan da radi duže od punog radnog vremena zbog iznenadnog povećanja obima poslova ili drugog razloga zbog kog je bilo neophodno da u određenom roku završi posao koji nije planiran.

Prekovremeni rad propisan je odredbom člana 53. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), tako što je zaposleni, na zahtev poslodavca, dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (stav 1.). Prekovremeni rad ne može da traje duže od 8 časova nedeljno (stav 2.). Zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad (stav 3.).

U konkretnom slučaju, poslodavac nije zahtevao da tužilac radi duže od punog radnog vremena, niti je to bilo potrebno, imajući u vidu da je, prema prirodi posla, on sam planirao vreme u kome će posao da obavi i da mu je tuženi vršio isplate na ime rada za dane državnih praznika sa uvećanjem od 110%, na osnovu odredbe člana 108. stav 1. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je drugostepeni sud, zanemarivanjem nalaza i mišljenja sudskog veštaka Svetlane Mančić, postupio protivno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku. Suprotno navodima revizije tužioca, načelo slobodne ocene dokaza propisano odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi jer sud, u svakom konkretnom slučaju, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. Slobodna ocena dokaza podrazumeva i slobodu izbora dokaznih sredstava tako što se utvrđuju i dokazuju one činjenice koje su bitne za odlučivanje o tužbenom zahtevu. U ovom slučaju, nalaz sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke nije bitan dokaz, jer je zasnovan na pretpostavkama i, u nedostatku putnih naloga, sačinjen prema podacima iz tužiočevog iskaza koji, pritom, nije dokazao da je radio duže od ugovorenog radnog vremena radnim danima i prekovremeno za dane državnih praznika, niti je dokazao da je bilo nužno da tada radi odnosno da je to činio na zahtev tuženog, kao poslodavca.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta u smislu odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić