Protiv pravnosnažne drugostepene presude u pogledu preinačujućeg dela kao i odluke o troškovima, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilja je kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 01.01.1999. godine po sporazumu o preuzimanju radnika od 28.12.1998. godine, od kada je obavljala poslove referenta za kadrove. Dana 07.09.2009. godine tužena je tužilji ponudila zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa uz potpisivanje izjave o odricanju prava na otpremninu, što tužilja nije prihvatila. Tužena je istog dana rasporedila tužilju na radno mesto pomoćnog radnika do 08.09.2009. godine na gradilište tužene u naselju M. ... kojim se raspoređuje da održava higijenu, ispomoć ostalim zaposlenima i vršenje ostalih poslova po nalogu neposrednog rukovodioca. Tužilja je izjavila prigovor Upravnom odboru koji je svojom odlukom od 24.09.2009. godine stavio van snage to rešenje o raspoređivanju. Istom odlukom naloženo je generalnom direktoru da sa tužiljom zaključi ugovor o uređenju međusobnih prava. U prethodnom periodu tužilji nije isplaćivana zarada. Zbog svih nepravilnosti tužilja se obratila inspekciji rada radi zaštite svojih prava. Inspektor rada je 05.10.2009. godine doneo rešenje kojim se tuženoj nalaže otklanjanje nepravilnosti u pogledu radnopravnog statusa, obračuna i naknade zarade. Direktor tužene nije postupio u skladu sa odlukom Upravnog odbora i rešenjem inspektora rada, pa je tužilja 12.10.2009. godine u pisanom obliku otkazala ugovor o radu. Nekoliko dana kasnije tužena je obavestila tužilju da ne prihvata otkaz sporazuma, a 11.11.2009. godine dostavila je upozorenje da postoje razlozi za otkaz ugovora o radu zbog neopravdanog odsustvovanja sa posla na koji se tužilja izjasnila. Rešenjem generalnog direktora od 18.11.2009. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline.

Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio kao nezakonito rešenje generalnog direktora o otkazu ugovora o radu od 18.11.2009. godine, delimično usvojivši i tužbeni zahtev da se umesto reintegracije isplati naknada štete u visini 15 zarada u utuženom iznosu. Tužena nije izjavila reviziju protiv pravnosnažne drugostepene presude u pogledu poništaja rešenja o otkazu i presuda je u tom delu pravnosnažna.

Prvostepeni sud smatra da je otkaz od strane tužilje ''iznuđen'' nezakonitim postupanjem poslodavca i s obzirom da je ona otkazala ugovor o radu, to tuženi nije mogao po svojoj volji otkazati ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i radne discipline (otkaz poslodavca je nezakonit).

S obzirom da je otkaz ugovora o radu od strane poslodavca nezakonit i da je otkaz od strane tužilje ''iznuđen'', ceneći sve okolnosti koje su prethodile prestanku radnog odnosa, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužilji umesto reintegracije isplati 15 zarada jer je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog 10 godina, izdržava sina na redovnom školovanju, a cenjene su i godine starosti.

Drugostepeni sud smatra da je otkaz poslodavca nezakonit, ali da tužilja nema pravo na naknadu štete u visini 15 zarada umesto reintegracije jer suprotno od stanovišta prvostepenog suda smatra da otkaz ugovora o radu od strane tužilje nije bio ''iznuđen'' i da se u konkretnom slučaju ne može primeniti pravilo iz člana 178. stav 3. Zakona o radu po kome zaposleni ima sva prava kao da mu je nezakonito prestao radni odnos. Svoj stav drugostepeni sud obrazlaže činjenicom da propusti koje je utvrdio inspektor rada u vezi Pravilnika tiču se svih zaposlenih, a ne samo tužilje, da pogrešna primena člana 278. stav 2. Zakona o radu ne znači ugrožavanje njenih prava i da oklevanje poslodavca da s njom zaključi ugovor o radu nije takvog značaja da bi ona imala pravo na naknadu štete u vidu gubitka zarade i da je nezakonitu odluku o raspoređivanju na radno mesto sa nižom spremom odlukom Upravnog odbora stavljena van snage.

Stanovište prvostepenog suda je pravilno.

Otkaz ugovora o radu koji je tužilja dostavila poslodavcu u pisanom obliku (član 178. stav 3. Zakona o radu) je ''iznuđen'' zbog šikanoznog postupanja poslodavca (nezaključenja ugovora o radu po osnovu člana 278. zakona, kašnjenja u isplati zarade - povreda ugovora i šikanoznog raspoređivanja na radno mesto koje ne odgovara znanju, sposobnostima i stručnoj spremi). Sveukupne radnje tuženog mogu se tretirati kao zloupotreba prava od strane poslodavca jer on vrši pravo protivno prirodi i cilju - čini povrede obaveza koje su utvrđene zakonom, što je uslovilo otkaz ugovora o radu od strane same zaposlene. S obzirom da je sud indirektno priznao punovažnost otkaza ugovora o radu od strane zaposlene zbog ponašanja poslodavca, poništivši otkaz ugovora na inicijativu poslodavca, to tužilja ima sva prava iz radnog odnosa kao u slučaju da je nezakonito prestao radni odnos. Ta prava u vezi nezakonitog otkaza (član 178. stav 3. ZOR), priznata su zaposlenom u pravilu iz člana 191. (reintegracija ako to zaposleni zahteva) ili naknada štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, kao i uplata doprinosa za socijalno osiguranje. S obzirom da tužilja ima pravo izbora između reintegracije i paušalne naknade štete, pravilno je prvostepeni sud imajući u vidu sve okolnosti slučaja koje su prethodile otkazu, a ceneći porodične i socijalne prilike tužilje odlučio da se umesto vraćanja na rad, tužilji isplati naknada štete u iznosu od 15 zarada koje bi zaposlena ostvarila da je radila, pri čemu je ocenjeno vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca, godine života i broj izdržavanih članova porodice (član 191. stav 3. Zakona o radu).

Na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci u stavu prvom.

Tužilja je uspela u sporu u pretežnom delu (poništen otkaz, sa delimičnom novčanom naknadom), pa joj pripadaju nužni i korisni troškovi za vođenje ove parnice obračunati po Advokatskoj tarifi i visini sudskih taksa i to: 130.140,00 dinara na ime troškova u prvostepenom postupku (tužba, podnesak, zastupanje na pet ročišta i takse za tužbu, sve bliže obrazloženo u prvostepenoj presudi), 33.000,00 dinara na ime sastava revizije i 59.890,00 dinara na ime takse za reviziju prema vrednosti spora sa kojim je tužilja uspela, ukupno 223.030,00 dinara.

Na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 150. i 153. ZPP, odlučeno je kao u izreci u stavu drugom.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.