Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 27.11.2006. godine, raspoređen na radno mesto bravara. Rešenjem tuženog od 17.04.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, jer je kod tuženog došlo do organizacionih promena - izmenom opšteg akta o organizaciji i sistematizaciji poslova broj izvršilaca na tom radnom mestu smanjen je za 58 zaposlenih. Postupak za utvrđivanje viška zaposlenih pokrenut je odlukom nadzornog odbora tuženog od 21.12.2012. godine kojom je predviđeno da će se doneti program rešavanja viška zaposlenih i da će se primenjivati članovi 126- 129 Kolektivnog ugovora tuženog kojima su predviđeni kriterijumi za utvrđenje viška zaposlenih. Tuženi je Program rešavanja viška zaposlenih doneo 25.01.2013. godine. Iz objedinjene liste ocena „bravara i brigadira“ od 25.01.2013. godine proizilazi da su zaposleni ocenjeni na osnovu ocena iz lista dobijenih sa gradilišta na kojima su radili. Tužilac je za redovnost na radu dobio ocenu 3, za zalaganje ocenu 4, a za samostalnost ocenu 1, pri čemu je poslednji kriterijum bio najbitniji i loša ocena po tom kriterijumu smatrala se eliminacionim faktorom, bez obzira na ostale radne osobine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odlučili da odbiju tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, sa obrazloženjem da je to rešenje doneto u skladu sa članom 197. tačka 9. Zakona o radu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, odnosno ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Tuženi je, u smislu člana 153. tog zakona, bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 155. stav 3. tog zakona, program donosi upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor - direktor. Saglasno stavu 2. tog člana, program naročito sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, ukupan broj zaposlenih, broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staža osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koji obavljaju, kriterijume za utvrđenje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje predviđene zakonom, srestva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i roku u kome će biti otkazan ugovor o radu.

U konkretnom slučaju, program rešavanja viška zaposlenih doneo je 25.01.2013. godine nadzorni odbor tuženog. Iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja ne može se zaključiti da li je doneti program sadržao kriterijume za utvrđenje viška zaposlenih, kao obavezni elemenat propisan zakonom. Okolnost da je prethodno donetom odlukom nadzornog odbora tuženog od 21.12.2012. godine o pokretanju postupka utvrđivanja tehnološkog viška određeno da će biti donet program rešavanja viška zaposlenih primenom kriterijuma koje predviđaju članovi 126-129 Kolektivnog ugovora tuženog, ne znači da u programu rešavanja viška zaposlenih nisu morali biti jasno predviđeni kriterijumi za utvrđenje viška zaposlenih, kako je to izričito propisano članom 155. Zakona o radu. Iz utvrđenog činjeničnog stanja za sada ne proizilazi ni da je program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog sadržavao i druge zakonom propisane elemente.

Obrazložena ocena rezultata rada tužioca sačinjena je 17.01.2013. godine, pre donošenja programa rešavanja viška zaposlenih sa jasno utvrđenim kriterijumima. Tužilac je ocenjivan po kriterijumima redovnosti na poslu, zalaganju i samostalnost, pri čemu je poslednji kriterijum bio presudan i loša ocena (jedinica) kojom je tužilac ocenjen u tom kriterijumu bila je odlučujuća da se on proglasi viškom zaposlenih. Članom 127. Kolektivnog ugovora tuženog rezultati rada su predviđeni kao osnovni kriterijum za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, pri čemu se isti utvrđuju na dva načina: na osnovu ostvarenog učinka, prema utvrđenim normativima i standardima rada, a u njihovom odsustvu, na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca prema kvalitetu obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacijama, efikasnosti rada, odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, sve za period od najmanje godinu dana. U konkretnom slučaju, ne može se zaključiti da su kod ocenjivanja zaposlenih izvršilaca na radnom mestu bravara primenjeni kriterijumi u skladu sa kolektivnim ugovorom tuženog, niti da li je ocenjivanje izvršeno za period predviđen tim ugovorom od najmanje godinu dana. Obrazloženu ocenu rada tužioca dao je BB, izvršni direktor tuženog, dok je neposredni rukovodilac tužioca bilo drugo lice od kojeg nije traženo mišljenje o tužiocu i njegovom radu.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će otkloniti propuste u utvrđenom činjeničnom stanju bitnom za ocenu pravilnosti sprovedenog postupka za utvrđivanje viška zaposlenih kod tuženog i zakonitost rešenja kojim je tužiocu po tom osnovu otkazan ugovor o radu.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, kao sporednom potraživanju koje zavisi od odluke o glavnoj stvari - uspehu stranaka u sporu.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić