Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužilje. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom - preinačujućem delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i člana 92.Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br.10/23) pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu od decembra 2017.godine do januara 2021.godine bio zaposlen kod tuženog i obavljao poslove ... sa koeficijentom složenosti poslova od 2,2 (1320 bodova) do aprila 2020. godine, a od maja 2020. godine 2,4 (1440 bodova). Programom poslovanja za 2014. godinu (na koji je dao saglasnost osnivač) tuženi je planirao masu zarada za zaposlene za 2014. godinu, u okviru nje i sredstva za naknadu troškova za regres u visini od 298.752.091,00 dinara, odnosno za mesec oktobar 2014. godine u visini od 26.555.300,00 dinara, za 361 zaposlenog. Od ukupnog broja zaposlenih, 20 zaposlenih su utvrđeni da su višak tokom oktobra 2014. godine, jer su njihova radna mesta ukinuta, pa je tim zaposlenima prestao radni odnos 25.12.2014. godine, otkazom ugovora o radu uz isplatu otpremnine, a finansijska sredstva za to su obezbeđena subvencijom iz budžeta Grada Novog Sada. U oktobru mesecu 2014. godine tuženi je imao 27 zaposlenih više od planiranih (361), a tokom 2014. godine nije zaposlenima isplaćivao naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, jer je konstatovano da za tu namenu nije bilo sredstava. U odnosu na planiranu masu sredstava za isplatu zarada za oktobar 2014. godine, imajući u vidu stvaran broj zaposlenih, 388 (programom planiran 361), kao i novozaposlene (27), tuženi je utvrdio vrednost boda od 32,10, koji je umanjio za 10%, pa je svim zaposlenima isplatio osnovnu zaradu po vrednosti boda od 28,77 dinara. Tu vrednost boda primenjivao je do decembra 2018.godine, a od januara 2019.godine je vrednost boda od 32,10 umanjio za 5% i utvrdio je u iznosu od 30,41 dinar, pa je tako utvrđenu vrednost primenjivao do 01.01.2020. godine, dok je od 01.01.2020. godine primenjivao vrednost boda od 32,10 dinara, s tim što je zaposlenima sa nižim koeficijentima korigovao vrednost boda, kako im osnovna zarada ne bi bila ispod propisane visine minimalne zarade. U oktobru 2014. godine, tuženi nije iskoristio celokupni iznos mase sredstava za zarade planiran Programom, pa je ostalo nerealizovanih sredstava za zarade za oktobar 2014. godine u visini od 762.544,00 dinara. Da je tuženi iskoristio celokupnu planiranu masu sredstava za zarade za oktobar 2014. godine u odnosu na sve zaposlene (i planirane Programom i one koji nisu planirani Programom poslovanja) vrednost boda za isplatu zarade za redovni rad, sa uvećanjima, umesto 32,10 dinara iznosila bi 33,41 dinar, što uz umanjenje za 10% do 31.12.2017. godine iznosi 30,07 dinara, za 2019. godinu 31,74 dinara, a od 01.01.2020. godine, 33,41 dinar. Razlika zarade za sporni period, između zarade obračunate primenom cene rada na osnovu Programa poslovanja tuženog i planirane mase sredstava za zarade za oktobar 2014. godine, uz umanjenje po Zakonu o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, obračunata je, na predlog tuženog, u osnovnom nalazu i mišljenju veštaka, kao druga varijanta i to za tužioca u ukupnom periodu iznosi 55.318,25 dinara. Tuženi je zaposlenima naknadu troškova za regres za 2014. godinu, utvrđenu u iznosu od 34.198,71 dinar (što odgovara 80% od prosečne bruto zarade za novembar 2014. godine), isplatio u tri navrata: 29.09.2015. godine 20.000,00 dinara; 28.04.2016. godine 20.000,00 dinara i 01.08.2016. godine 3.198,71 dinar, pri čemu ove isplate regresa za 2014. godinu nije iskazao kroz obračun zarade za mesec decembar 2014. godine, niti je dokumentovao iz kojih sredstava je te isplate izvršio 2015., odnosno 2016. godine. Tim isplatama naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2014.godinu, tuženi nije prekoračio planiranu masu zarada za oktobar 2014. godine, u odnosu na koju je utvrđeno da postoje nerealizovana planirana sredstva za zarade. U oktobru 2014. godine tuženi je prosečno svim zaposlenima isplatio 66.476,00 dinara, odnosno ukupno za 27 novozaposlenih je utrošio za isplatu zarada 1.794.852,00 dinara. Ako bi se taj iznos koji je isplaćen na ime proseka zarade za 27 novozaposlenih, a koji nisu planirani Programom poslovanja za oktobar 2014. godine, dodao na već utvrđeni iznos nerealizovanih sredstava planiranih za isplatu zarada za taj mesec, tada bi vrednost boda u oktobru 2014.godine iznosila 36,97 dinara, tokom 2017. i 2018. godine 33,27 dinara, 2019. godine 35,12 dinara, a od 01.01.2020. godine 36,97 dinara, tako što razlika zarada za sporni period sa umanjenjem po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice, obračunata u odnosu na tako utvrđenu nerealizovanu masu sredstava za zarade, na osnovu dopunskog nalaza sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, iznosi 179.203,20 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i tuženog obavezao da mu isplati iznos od 179.203,20 dinara, prihvatajući varijantu dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke o primeni cene rada na osnovu planirane mase sredstava i realizovane mase zarada, tako što je dodat iznos prosečne zarade za 27 više zaposlenih u oktobru 2014.godine u odnosu na Program poslovanja, pošto je prvostepeni sud zaključio da se planirana i odobrena masa sredstava za zarade nije mogla raspoređivati i isplaćivati zaposlenima koji su bili ''prekobrojni'' u odnosu na planirani broj zaposlenih, zbog čega je prilikom utvrđivanja pripadajućih iznosa niže isplaćene zarade tužiocu, u utuženom periodu, u visinu ukupne preostale, a neutrošene mase sredstava za zarade, obuhvaćen i iznos prosečne zarade za 27 više zaposlenih u oktobru 2014. godine.

Drugostepeni sud je, pobijanom delom presude, delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike zarade u utuženom periodu, preko iznosa od 55.318,25 dinara, sa pripadajućom kamatom, nalazeći da je planirana masa sredstava za isplatu zarada merodavna za utvrđivanje vrednosti radnog časa za zaposlene, ali da pri utvrđivanju postojanja razlike zarade, u spornom periodu, a u odnosu na Programom planiranu a nerealizovanu masu zarade, nisu mogli biti izuzeti oni zaposleni (27) čije zaposlenje u oktobru 2014. godine tuženi nije planirao, ali im je kao i ostalim zaposlenima isplatio zaradu, pa samim tim nije bilo ni osnova da se na utvrđenu masu nerealizovanih a planiranih sredstava za zarade za oktobar 2014. godine, doda i prosek isplaćenih zarada za tih 27 novozaposlenih i u odnosu na tako utvrđenu masu nerealizovanih sredstava za oktobar 2014. godine utvrđuje razlika zarade tužilje za sporni period. Po mišljenju drugostepenog suda, svi zaposleni kod tuženog, nezavisno od toga da li je ispoštovano planirano smanjenje broja zaposlenih ili to nije slučaj, kao i da li je naknada troškova za regres za 2014. godinu isplaćena u narednim godinama, imaju pravo na istu vrednost boda (imaju pravo na istu cenu sata rada), pa je po stanovištu tog suda, pravilan obračun iz nalaza sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke u iznosu od 55.318,25 dinara. Pitanje pravilnosti poslovanja tuženog u pogledu zapošljavanja novih lica koja nisu planirana Programom poslovanja i za koje tuženi nije imao potrebnu saglasnost ili koja su u vezi sa izvorima finansiranja sredstava za isplate naknade troškova za regres zaposlenima za prethodne godine u narednim godinama, mimo Programom planirane mase sredstava za zarade, kao i pitanje neoveravanja obrazaca za kontrolu obračuna i isplatu zarada su, po mišljenju drugostepenog suda, u nadležnosti državne revizorske institucije koja se, o tim pitanjima za sporni period i izjašnjavala kroz svoje izveštaje o poslovanju tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakonom o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (''Službeni glasnik RS'', br. 116/14 ... 95/18), koji je stupio na snagu 28.10.2014. godine, a primenjivao se od obračuna i isplate zarade za novembar 2014. godine i bio u primeni do 01.01.2020. godine, uređene su osnovice, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade (osnovice) za obračun i isplatu zarada i drugih stalnih primanja zaposlenih kod javnih preduzeća osnovanih od strane lokalnih vlasti, sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru i to od obračuna i isplate zarade za novembar 2014. godine. Na osnovu odredbe člana 4. tog Zakona, propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta (osim pojedinačnog akta kojim se plata povećava po osnovu napredovanja), kojim se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugih stalnih primanja kod javnih preduzeća, donet za vreme primene tog Zakona. Na osnovu odredbe člana 5. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate, odnosno zarade i drugih stalnih primanja, kod korisnika javnih sredstava, osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava, utvrđena zakonom, drugim propisom, ili drugim opštim ili pojedinačnim aktom, koji je u primeni na dan donošenja ovog Zakona, umanjuje se za 10%, odnosno za 5% od januara 2019. godine. Zaposleni čija je osnovna neto plata pre početka primene ovog Zakona za puno radno vreme bila niža od 25.000,00 dinara, zadržava svoju neto platu, a ukoliko bi se primenom umanjene osnovice, u smislu ovog zakona, utvrdila osnovna neto plata niža od 25.000,00 dinara, tom zaposlenom se, za puno radno vreme, isplaćuje osnovna neto plata u iznosu od 25.000,00 dinara. Zakonom o prestanku važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (''Službeni glasnik RS'', br. 86/19) koji je stupio na snagu 01.01.2020. godine, propisano je da će se osnovica za obračun i isplatu zarada kod javnih preduzeća osnovanih od strane organa lokalne vlasti primenjivati u visini koja je bila utvrđena do dana stupanja na snagu tog Zakona.

Poseban kolektivni ugovor za javna komunalna preduzeća i druga javna preduzeća Grada Novog Sada (''Službeni list Grada Novog Sada'' br. 37/17 i 34/20, u primeni od 04.08.2017. godine), je u odredbi člana 23.propisao da su elementi za obračun i isplatu osnovne zarade: vrednost radnog časa, koeficijenti posla i vreme provedeno na radu, utvrđeni u skladu sa ovim kolektivnim ugovorom, odnosno kolektivnim ugovorom kod poslodavca i ugovorom o radu. Na osnovu odredbe člana 24. Posebnog kolektivnog ugovora, vrednost radnog časa (cena rada po radnom času) utvrđuje se Programom poslovanja (stav 1.); cena rada po radnom času za zaposlene za tekući mesec utvrđuje se na osnovu planiranih sredstava za isplatu zarade za odgovarajući mesec (stav 2); ukoliko se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti i pretpostavke na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa (cena rada po radnom času) iz stava 1. i 2. ovog člana, utvrđena vrednost radnog časa (cena rada po radnom času) može se promeniti u skladu sa izmenjenim okolnostima, o čemu poslodavac i sindikat kod poslodavca zaključuju sporazum. Na osnovu odredbe člana 25. Posebnog kolektivnog ugovora, predviđeno je da se u Programu poslovanja preduzeća određuje masa sredstava za isplatu zarada na godišnjem i mesečnom nivou, za svaki mesec pojedinačno u skladu sa zakonom, smernicama Vlade Republike Srbije, tim kolektivnim ugovorom i drugim propisima koje se odnose na zaradu. Tako utvrđena masa sredstava predstavlja gornju granicu za isplatu zarada. Odredbom člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora, predviđeno je da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje tako što se vrednost radnog časa iz člana 24. pomnoži sa vremenom provedenim na radu i koeficijentima složenosti poslova, odgovornosti, uslova rada i stručne spreme koji su uslov za rad na određenim poslovima, a koji su predviđeni u ovim opštim aktima. Na osnovu odredbe člana 80. Posebnog kolektivnog ugovora, predviđeno je da će se za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, zarada zaposlenih obračunavati i isplaćivati u skladu sa tim zakonom.

U konkretnom slučaju, tuženi u oktobru 2014. godine nije iskoristio celokupnu masu sredstava za zarade planiranu Programom poslovanja, pa je ostalo nerealizovanih sredstava za zarade za mesec oktobar 2014. godine od 762.544,00 dinara. Da je tuženi iskoristio celokupnu planiranu masu sredstava za zarade za oktobar 2014. godine, u odnosu na sve zaposlene (i planirane Programom i one koji nisu bili planirani Programom poslovanja) vrednost boda za isplatu zarade za redovni rad, sa uvećanjima, umesto 32,10 dinara iznosila bi 33,41 dinar, odnosno uz umanjenje od 10% do 31.12.2018. godine 30,07 dinara, za 2019. godinu 31,74 dinara, a od 01.01.2020. godine 33,41 dinar. U odnosu na tužioca, to znači da razlika njegove zarade za sporni period između obračunate zarade primenom cene rada prema planiranoj masi sredstava za zarade za oktobar 2014. godine na osnovu Programa poslovanja tuženog, uz umanjenja po Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, koji je stupio na snagu 28.10.2014.godine i isplaćene zarade tužiocu, iznosi 55.318,25 dinara. To što je u tom periodu tuženi imao 27 zaposlenih više od planiranog broja zaposlenih (388 umesto 361) nije od uticaja na obračun neisplaćenog dela zarade tužioca, imajući u vidu da svi zaposleni imaju pravo na isplatu zarade, pod istim uslovima, što znači i na istu vrednost boda (cenu sata rada). Zakon o radu, odredbom člana 104. stav 2. propisuje da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 2. i 154. Zakona parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse tuženom nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, pa je zahtev tuženog za naknadu tih troškova odbijen.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić