Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca S.P. iz Z., čiji je punomoćnik G.S., advokat iz Č., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Zrenjanin, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 669/15 od 14.05.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 22.10.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DELIMIČNO SE usvaja revizija tužioca S.P. iz Z. i UKIDAJU SE presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 326/14 od 19.02.2015. godine u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu na ime naknade za noćni rad, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i za uplatu pripadajućih doprinosa obaveznog osiguranja i naknadu parničnih troškova i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 669/15 od 14.05.2015. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda u navedenom delu i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

U preostalom delu, revizija tužioca se ODBACUJE kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 326/14 od 19.02.2015. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu isplati na ime razlike između isplaćene i pripadajuće naknade plate za vreme korišćenja godišnjeg odmora i plaćenog odsustva navedene iznose za traženi period i na ime naknade za noćni rad u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u izreci sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da nadležnim fondovima na navedene iznose uplati doprinose obaveznog osiguranja na ime tužioca i da mu naknadi parnične troškove sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 669/15 od 14.05.2015. godine, žalbu tužioca odbio i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Tužba u ovom postupku podneta je 30.10.2013. godine, a pobijana presuda je doneta 14.05.2015. godine. Stoga se u ovom postupku primenjuje Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, u odnosu na deo nižestepenih presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane plate na ime naknade za noćni rad u spornom periodu, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu različito odlučivanje apelacionih sudova o pravu policajaca i ovlašćenih službenih lica na uvećanje po tom osnovu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao nižestepene presude u navedenom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac u spornom periodu obavljao poslove policajca prema rešenju od 20.07.2006. godine i 30.10.2008. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno je da je koeficijenat tužioca za 40,42% veći od koeficijenta državnog službenika (uporednog radnika) M.P., zbog čega je tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom delu nižestepenih presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 147. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ 101/05 i 63/09), stavom 1. propisano je da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradan dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plata koji su od 30-50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog Zakona. Stavom 3. je propisano da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno pravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da policajci i ovlašćena službena lica, zaposlena kod tužene, počev od stupanja na snagu Pravilnika pa do 08.12.2011. godine, kada su stupile na snagu izmene Zakona o policiji (“Službeni glasnik RS” br. 92/11), nemaju pravo na uvećanje plate po osnovu neredovnosti u slučaju da je njihova plata već uvećana 30% do 50% u odnosu na plate drugih državnih službenika.

Faktičko je pitanje da li je plata policajca koji ima status ovlašćenog službenog lica uvećana za navedeni procenat, a koje je potrebno utvrditi u svakom konkretnom slučaju i to poređenjem sa platom policijskog službenika istog stepena školske spreme koji ima status ovlašćenog službenog lica. Pri tome, sama sadržina odredbe člana 147. Zakona ukazuje da se uvećanje ceni u odnosu na plate drugih državnih službenika. Iz navedenog sledi da prilikom utvrđivanja da je tužiocu već uvećana plata po ovom osnovu, uporedni radnik ne može biti vozač, daktilograf, dostavljač (nameštenici), već po pravilu policajci koji imaju status ovlašćenog službenog lica, bez neredovnosti u radu a imaju istu školsku spremu.

Zato se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan za isplatu na ime naknade za noćni rad, jer mu je uvećan koeficijent po osnovu neredovnosti, upoređujući osnovni i dodatni koeficijent radnog mesta tužioca sa koeficijentima zaposlenog koji je raspoređen na administrativno-tehničke i daktilografske poslove. Stoga su nižestepene presude u ovom delu ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, u odnosu na deo nižestepenih presuda kojima je odbijen njegov tužbeni zahtev i to za isplatu razlike naknade plate za vreme korišćenja godišnjeg odmora i plaćenog odsustva za sporni period, budući da nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Tužbom od 30.10.2013. godine tužilac je tražio isplatu razlike plate u ukupnom iznosu od 28.000,00 dinara. Pravnosnažnom drugostepenom presudom odbijen mu je tužbeni zahtev za isplatu razlike plate za vreme korišćenja godišnjeg odmora i za vreme korišćenja plaćenog odsustva u ukupnom iznosu od 4.345,27 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Noveliranom odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Budući da vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (30.10.2013. godine), to revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Sa navedenog, odlučeno je kao u stavu drugom izreke na osnovu odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.