Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca D.V. iz P., koga zastupa punomoćnik M.T., advokat iz V., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija Kazneno popravni zatvor za maloletnike u Valjevu, koga zastupa Državno pravobranilišatvo, Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 285/2015 od 29.05.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 24.12.2015.godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 285/2015 od 29.05.2015.godine u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u visini razlike plate i doprinosa za period januar 2007.godine do januara 2011.godine, i odlučeno o troškovima postupka i u ukinutom delu predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 285/2015 od 29.05.2015.godine u preostalom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1 br. 365/2014 od 11.09.2014.godine u stavu jedan izreke, konstatovano je povlačenje tužbe u delu zahteva za poništaj kao nezakonite tačke 2. rešenja tuženog od 23.02.2007.godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio naknadu štete u visini razlike plate, poreza i doprinosa za period od januara 2007.godine do januara 2011.godine i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 114.060,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 br. 285/2015 od 29.05.2015.godine u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio naknadu štete u visini razlike plate i doprinosa za period januar 2007.godine do januara 2011.godine, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 114.060,00 dinara. Stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke da se obaveže tužena da tužiocu na ime utvrđene razlike u plati u ukupnom iznosu od 411.877,51 dinar izvrši uplatu poreza i u tom delu je tužba odbačena. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude tužilac je preko punomoćnika iz reda advokata izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da Vrhovni kasacioni sud odluči o reviziji u smislu člana 404. ZPP, obzirom na različito odlučivanje sudija u Republici Srbiji, koji istovrsne zahteve kao što je tužiočev usvajaju.

Kako je tužba u predmetnom sporu pdoneta 20.01.2011.godine, ali je prvostepena presuda već ukidana, rešenjem drugostepenog suda od 24.04.2014.godine i u ponovnom postupku drugostepena presuda je doneta 29.05.2015.godine, za odlučivanje o reviziji tužioca relevantne su odredbe važećeg Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 72/11 … 55/14) na osnovu člana 506. stav 2. ZPP (“Službeni glasnik rS” br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 55/14).

Po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. važećeg ZPP, revizija je uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a po tački 3 istog člana kada je ukinuo prostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, što je ovde slučaj, te nije bilo potrebe da se o reviziji tužioca odlučuje kao o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP odlučio da je revizija tužioca delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem tuženog broj 121-679- 111/07-04/01 od 23.02.2007.godine, tužilac je raspoređen na radno mesto organizatora proizvodnje i udruživanja u službi za obuku i upošljavanje u KP za maloletnike u Valjevu, koje je razvrstano u zvanje savetnika, te mu je određena VIII platna grupa, treći platni razred i koeficijent u visini od 2,79 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine. Isti koeficijent je uvećan za 10% po osnovu staža osiguranja, koje se računa sa uvećanim trajanjem sa stepenom uvećanja 12/16, tako da ukupan koeficijent tužioca iznosi 3,07, a ovo rešenje je doneto na osnovu člana 7, 8. i 9. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija.

Odlukom Ustavnog suda I U 63/07 od 20.12.2010.godine, utvrđeno je da je odredba člana 7. stav 3. navedene Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija nije u skladu sa Ustavom i zakonom. Zatim je rešenjem tužene od 10.02.2011.godine tužilac raspoređen na radno mesto organizator proizvodnje i održavanja u službi za obuku i upošljavanje u KPZ za maloletnike u Valjevu i razvrstan u zvanje savetnika, kome je određena VIII platna grupa, treći platni razred sa koeficijentom od 2,79 za obračun i isplatu plate od 17.01.2011.godine, uvećan za 30% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, a koji ima stepen uvećanja 12/16 sa ukupnim koeficijentom koji iznosi 3,63. Razlika pripadajuće razlike plate od 01.01.2007.godine do 14.01.2011.godine za uvećanje od još 20% u odnosu na prethodnim rešenjem priznato uvećanje od 10% iznosi 411.877,51 dinar.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i dosudio mu pojedinačno određene mesečne novčane iznose za utuženi period na ime razlike plate, poreza i doprinosa sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog navedenog dospelog iznosa zaključujući da tužilac ima pravo na naknadu štete u smislu člana 172. ZOO jer je šteta prouzrokovana tužiocu donošenjem neustavnog akta od strane organa tužene.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete i uplatu doprinosa navodeći da je tužena postupila u skladu sa odredbama važeće Uredbe kada je tužiocu isplaćivala umanjeni koeficijent (10%), a da je tužena posle donošenja odluke Ustavnog suda promenila rešenje tužiocu i utvrdila mu zaradu sa uvećanim koeficijentom (30%) za ubuduće počev od 14.01.2011.godine, obzirom da odluke Ustavnog suda nemaju retroaktivno dejstvo i da je u smislu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu tužilac imao pravo da traži izmenu ranije donetog pojedinačnog akta, a ne da podnosi tužbu sudu za naknadu štete. Tužbu u delu zahteva za uplatu poreza odbacio je sa pozivom na odredbu člana 16. stav 1. i 2. ZPP jer odlučivanje o ovom delu zahteva ne spada u sudsku nadležnost.

Revizijom tužioca osnovano se ukazuje da je drugostepeni sud odlučujući o osnovu tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete i uplatu doprinosa pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime prema odredbi člana 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 85/05) direktoru uprave i zaposlenima staž osiguranja se može računati u uvećanom trajanju tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranje, da se licima iz stava 1. ovog člana koeficijent uveća srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja do 30%, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuju ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja.

Kako član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službnei glasnik rS“ br. 16/07) na osnovu koje je uvećanje koeficijenta tužiocu bilo 10% umesto 30% kako je to predviđeno zakonom, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda od 20.12.2010.godine, jer je Vlada Uredbom uredila razlike u zvanjima i koeficijentima za državne službenike u Upravi koja mogu biti predmet samo zakonskog uređenja i to Zakona o izvršenju krivičnih sankcija kao posebnog zakona, što se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda smatra nepravilnim radom organa, tužena je na osnovu odredbe člana 172. ZOO dužna da naknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite Uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijent za obračun plata od onog utvrđenog Zakonom.

Pogrešan je zato stav Apelacionog suda u Beogradu, da je tužilac nepravilno koristio sudsku zaštitu podnošenjem tužbe redovnom sudu, a da prethodno nije koristio pravno sredstvo propisano članom 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, jer da bi se koristio ovaj propisani pravni put neophodno je postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akata, a u konkretnom slučaju o nepriznavanju prava na traženo uvećanje koeficijenta isti nije donet. Osim Odluke o utvrđivanju umanjenog koeficijenta od 23.02.2007.godine, na osnovu koje je vršen obračun isplata plate tužiocu do 14.01.2011.godine, kada mu je za ubuduće priznat uvećani koeficijent, ni Ustavni sud nije donosio odluku o načinu otkalnjanja posledica navedene neustavne Uredbe, niti je Vlada Republike Srbije kao organ tužene u okviru svojih ovlašćenja obezbedila izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužiocu. Zato tužilac ima pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete redovnom sudu, a o zahtevu ove tužbe nadležan je da odlučuje sud opšte nadležnosti u smislu člana 1. ZPP.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava o osnovu tužbenog zahteva tužioca drugostepeni sud ne sadrži relevantne razloge u pogledu obima nastale štete Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 2. ZPP ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci pod jedan.

Obzirom da je ukinuta drugostepena presuda u pogledu odlučivanja o glavnom tužbenom zahtevu, ukinuta je i odluka drugostepenog suda kojim je odlučeno o troškovima postupka, o kojima će sud odlučiti odlučujući o glavnoj stvari.

Pravilno je međutim, drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca u delu zahteva za uplatu poreza na iznos razlike u plati, jer se ne radi o nadležnosti suda za odlučivanje u ovom delu zahteva, budući da se prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji porezi naplaćuju u poreskom postupku koji vodi Poreska uprava.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP odlučio kao u izreci pod dva.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.