.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1634/2020
24.02.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Gordane Džakula i Marine Milanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Belić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1196/19 od 08.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 24.02.2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj revizija tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1196/19 od 08.11.2019. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1196/19 od 08.11.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4580/13 od 17.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena na isplatu razlike između isplaćenih novčanih primanja za vreme učešća u mirovnoj operaciji i onih koji bi mu pripali prema Zakonu o mirovnim operacijama i propisima donetim na osnovu tog zakona u periodu od 30.10.2008. godine do 30.10.2009. godine, u novčanim iznosima navedenim u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1196/19 od 08.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4580/13 od 17.12.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).
Tužilac podnetom tužbom traži naknadu štete koju mu je tužena prouzrokovala tako što mu u periodu od 30.10.2008. godine do 30.10.2009. godine, kao pripadniku kontigenta civilne policije Republike Srbije pri misiji Ujedinjenih Nacija u Liberiji, nije isplatila naknade koje su mu pripadale po tada važećem Zakonu o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zapošljenih u organima uprave Saveta ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu („Službeni list Srbije i Crne Gore“, broj 61/04) i podzakonskim aktima donetim na osnovu tog zakona - Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave Saveta ministara za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu, Odluke o određivanju osnovice za obračunavanje plate i dodataka profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije i Crne Gore za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu i odluke o visini dodataka za rizik u službi i dodataka za geografske uslofe da profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije i Crne Gore za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu.
Prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da se na tužioca - pripadnika policije, ne primenjuju odredbe Zakona i podzakonskih akata na kojima je zasnovao svoje novčano potraživanje, već odredbe Zakona o policiji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 101/05) na osnovu kojih je doneto rešenje o njegovom upućivanju na izvršavanje zadataka u okviru kontigenta civilne policije Republike Srbije u označenoj mirovnoj misiji, odnosno na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o uslovima i načinu izbora policijskog službenika koji se upućuje na rad u inostranstvo i o njegovim dužnostima, pravima i odgovornostima za vreme vršenja službe u inostranstvu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 5/2007), po kojem su mu izvršena sva plaćanja (član 7). Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, ali je razlozima za odbijanje tužbenog zahteva dodao još jedan. Po stanovištu tog suda, na položaj, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova primarno se primenjuje Zakon o policiji a supsidijarno, u smislu člana 169. tog zakona, propisi o radnim odnosima u državnim organima ako tim zakonom i propisima donetim na osnovu njega nije drugačije određeno. Sledstveno tome, po shvatanju drugostepenog suda, o pravu na isplatu zarade zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova upućenom u inostranstvo radi izvršavanja zadataka u okviru mirovne misije ne odlučuje sud već nadležni starešina u organu tuženog poslodavca, donošenjem pojedinačnog akta o priznanju tog prava i njegovom obimu, odnosno visini. Zbog toga tužilac ne može sa uspehom, primenom opšte norme na koju se poziva, zahtevati naknadu štete.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu ne postoje razlozi predviđeni članom 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca. Naime, ne postoji potreba za novim tumačenjem materijalnog prava - odredbi zakona i podzakonskih akata na kojima je tužbeni zahtev zasnovan, a kojima nisu regulisani plata i druga novčana primanja zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji su upućeni na rad u inostranstvo, u neku od mirovnih misija Ujedinjenih Nacija. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude donete u istim ili bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima koje bi opravdavale potrebu da se o tužiočevoj posebnoj reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse. Odluka Ustavnog suda Už 1457/2009 od 19.04.2012. godine, dostavljena uz reviziju, nije od značaja jer je istom utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, izvršeno odbijanjem sudova da odlučuje o zahtevu za naknadu štete. Rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 28.08.2009. godine, takođe dostavljeno uz reviziju, nije dokaz za neujednačenu sudsku praksu.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
O dozvoljenosti revizije o sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, kao u imovinskopravnim sporovima o svim drugim novčanim potraživanjima.
Tužbom, podnetom 22.11.2011. godine, tražena je isplata novčanog potraživanja u iznosu od 20.000 USD u dinarskoj protivvrednosti. Podneskom od 17.09.2018. godine tužilac je preinačio tužbu i tužbeni zahtev povećao na iznos od 32.246,45 USD u dinarskoj protivvrednosti. U vreme preinačenja tužbe ovaj novčani iznos odgovara dinarskoj protivvrednosti od 3.277.745,20 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije za valutu američki dolar, odnosno iznosu od 27.714 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije za tu valutu na isti dan.
Iz izloženog sledi da je vrednost predmeta spora niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, merodavne za dozvoljenost revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega je primenom člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. tog zakona odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
