U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., Ul. ... br. ..., čiji su punomoćnici Zoran Marić i Milan Marković, advokati iz ..., protiv tuženog Društva za proizvodnju, trgovinu i usluge „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Sava Obradović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3367/16 od 12.12.2016. godine, u sednici održanoj 05.09.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3367/16 od 12.12.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 441/15 od 05.09.2016. godine, stavom prvim izreke odlučeno je da se usvaja tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim izreke poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog broj ... od 08.01.2013. godine i naloženo je tuženom da tužilju vrati na poslove pomoćnog izrađivača gornjih delova obuće ili pak na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i radnom iskustvu. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka od 350.490,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja – 05.09.2016. godine do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3367/16 od 12.12.2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ugovora o radu zaključenog 01.10.2006. godine, zasnovala kod tuženog radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu pomoćni izrađivač gornjih delova obuće. Upozorenjem od 08.08.2012. godine tužilja je upozorena na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu – nepoštovanje radne discipline samovoljan odlazak sa posla u 14.00 sati dana 22.07.2012. godine, u kome je navedeno i da će joj se otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu bez ponovnog upozorenja. Spornim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 08.01.2013. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, jer je 22.07.2012. godine u 14.00 sati samovoljno napustila posao iako je poslodavac zahtevao da radi duže, a 04.01.2013. godine je opet nepoštujući nalog za prekovremeni rad samovoljno u 14.00 sati napustila radno mesto bez dozvole neposrednog rukovodioca, zbog čega joj je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu.

Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje br. ... od 01.10.2010. godine tužilji je utvrđen 1. stepen teškoća i prepreka u radu, odnosno da su teškoće i prepreke male i utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje lice može da obavlja, te da ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima, dok je u obrazloženju rešenja navedeno da je tužilja sposobna za svoj posao radnice na izradi gornjih delova obuće bez rada na normu i poštedu poslova koji iziskuju teško fizičko naprezanje.

Tužilja je rođena ... godine, ima završenu srednju obućarsku školu i oko ... godina radnog staža. Od 1999. godine leči se kod lekara psihijatra zbog depresije i rekurentnog depresivnog poremećaja (problemi sa pamćenjem, zaboravljanjem, nesanica). Osim toga, tužilja ima krvarenje u mozgu (ishemijske lezije), anamnestički sindrom (epizode nesećanja), povišen krvni pritisak, stezanje u grudima, slabost mistralnog zaliska i slabost srca u celini, bolove u krstima i vratnom delu kičme i kamen u oba bubrega. Zbog ovih bolesti tužilja gotovo svakodnevno ima bolove u vratu, krstima, ramenim zlobovima, trnjenje u laktovima i šakama, kao i prstima posle dva sata rada, hod na prstima i petama je otežan, brzo se zamara, zbog čega nije sposobna za teža fizička naprezanja i za dizanje i nošenje tereta većeg od 10 kg, za poslove koji iziskuju duže hodanje, stajanje i sedenje u prinudnom položaju, a nije sposobna za posao koji je vezan za rad na normu ili koji zahteva često produženo radno vreme, prekovremeni rad, jer to pogoršava zdravstveno stanje tužilje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 08.01.2013. godine i za vraćanje tužilje na rad.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2); ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3).

Za postojanje otkaznih razloga iz člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, potrebno je da postoji radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline i koja je protivpravna, kao i krivica zaposlenog. Odsustvo protivpravnosti čini radnju povrede legalnom, zato što postoji okolnost koja određeni postupak zaposlenog dopušta.

Osim toga, za postojanje navedenih otkaznih razloga, potrebno je da poslodavac sprovede zakonit postupak otkazivanja u smislu člana 180. stav 1. Zakona o radu kojim je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1)-6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, dok je stavom 3. člana 180. propisano da ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju da zaposlenog obavesti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja.

U konkretnom slučaju tuženi je na osnovu člana 180. stav 3. Zakona o radu, doneo upozorenje 08.08.2012. godine u kome je naveden događaj od 22.07.2012. godine, kada je po oceni tuženog tužilja samovoljno napustila posao u 14.00 sati, iako je od nje zahtevano da radi duže, pa je navedeno da će joj se otkazati ugovor o radu ako učini istu ili sličnu povredu bez ponovnog upozorenja. Spornim rešenjem od 08.01.2013. godine tuženi je tužilji otkazao ugovor o radu, bez ponovnog upozorenja, međutim, u rešenju je naveo i događaj od 22.07.2012. godine zbog koga se tužilji otkazuje ugovor o radu, pa su i nižestepeni sudovi raspravljali o tom činjeničnom delu spornog rešenja, koji je po oceni revizijskog suda irelevantan za ocenu njegove zakonitosti. Naime, pravno dejstvo upozorenja iz člana 180. stav 3. Zakona o radu je u tome da se zaposlenom samo stavi do znanja da će mu se za ponovljenu istu ili sličnu povredu radne obaveze ili ponovljeno isto ili slično nepoštovanje radne discipline otkazati ugovor o radu, što znači da poslodavac ne može otkazati ugovor o radu zbog radnje zaposlenog koja je sadržana u upozorenju, već samo zbog novih radnji ili ponašanja zaposlenog (koje u momentu donošenja upozorenja i ne postoje). U ovom slučaju te ponovljene radnje povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline su radnje tužilje od 04.01.2013. godine, navedene u spornom rešenju od 08.01.2013. godine, kada je tužilja po oceni tuženog samovoljno u 14.00 sati napustila radno mesto, bez dozvole neposredno nadređenog radnika, ne poštujući nalog za prekovremeni rad, pa je taj činjenični deo spornog rešenja relevatan za ocenu njegove zakonitosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u radnjama tužilje na dan 04.01.2013. godine nema protivpravnog ponašanja, jer, tužilja nije u 14.00 sati samovoljno napustila radno mesto, već je po isteku osmočasovnog radnog vremena, koje je kod tuženog utvrđeno od 06.00 do 14.00 sati, otišla kući. Takođe, nema protivpravnog ponašanja tužilje ni u tome što je odbila da radi po isteku radnog vremena, zato što je u postupku utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja veštaka dr Vlada Babića da tužilja dugo godina boluje od više različitih bolesti zbog kojih ne može obavljati poslove koji iziskuju često produženo radno vreme – prekovremeni rad, jer bi to pogoršalo njeno zdravstveno stanje, a osim toga, rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje od 01.10.2010. godine je utvrđeno da je tužilja osoba sa zdravstvenim smetnjama koje utiču na njenu zdravstvenu sposobnost, što je tuženom bilo poznato. Kako je članom 81. stav 1. Zakona o radu propisano da zaposleni ne može da radi prekovremeno ako bi, po nalazu nadležnog zdravstvenog organa, takav rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje, a stavom 2. istog člana da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama, utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne po njegovu okolinu, proizlazi da je tužilja opravdano odbila da radi duže od punog radnog vremena na dan 04.01.2013. godine, što znači da nema protivpravnosti u radnjama tužilje, pa time ni povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline.

Imajući u vidu navedeno neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo s tim da revizijski sud konstatuje da tuženi tokom postupka nije ukazao na akt kojim su utvrđene konkretne povrede radne obaveze, odnosno povrede radne discipline. Osim toga, revizijskim navodima se u pretežnom delu osporava ocena iskaza svedoka, čime se posredno osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Kako nije obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, pravilno je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, a tuženi obavezan na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu da tužilju vrati na rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić