Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) - u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun plate od 6,30. U spornom periodu od 01.09.2018. do 28.02.2021. godine, tužena je tužilji obračunavala i isplaćivala zaradu tako što je osnovicu, koju objavljuje Vlada Republike Srbije, množila koeficijentom radnog mesta na osnovu metoda obračuna plate u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19, koji se primenjuje od 18.06.2001. godine), prema kom zakonu se dodaci za regres i ishranu u toku rada za zaposlene kod tužene nisu posebno obračunavali i isplaćivali, jer su sadržani u koeficijentu radnog mesta. Pošto je tako dobijena visina osnovne plate, u spornom periodu, bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je tužilji vršila korekciju plate do iznosa minimalne zarade, pa joj je u spornom periodu, isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plata tužilje nije iskazivana kao posebna stavka naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je utvrđeno da, na osnovu prisustva na radu i najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, dnevni iznos toplog obroka je 250,00 dinara bruto, a naknada troškova regresa je ½ minimalne zarade na mesečnom nivou. Visina potraživanja na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova za ishranu u toku rada utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast.

Prvostepeni sud je, kod napred utvrđenog, odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu predmetnih naknada u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da je tužena u celokupnom spornom periodu prilikom obračuna i isplate plate tužilji primenila vrednosti, parametre i metodologiju obračuna koji su bili propisani važećim zakonskim i podzakonskim odredbama i da tužena nije povredila nijedan pozitivan propis koji je uređivao oblast obračuna i isplate plata zaposlenih, niti je u tom periodu primenjivala odredbe opštih propisa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužilji isplati predmetne naknade, u visini utvrđenoj veštačenjem. Zaključeno je da po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, koji nije lex specialis u odnosu na Zakon o radu u delu minimalne zarade jer to pitanje ne reguliše na drugačiji način.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017... 129/2021), propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Odredbom člana 4. stav 1. istog Zakona propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana propisuje da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1). Ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada prema odredbi člana 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20, čije važenje je na osnovu Sporazuma produženo do 05.03.2022. godine) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. citiranog Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu. Saglasno navedenom, tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je stoga činjenica da joj je u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada na osnovu odredbe člana 20. stav 2. Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (kao ona osnovna plata koja se isplaćuje u toj visini u situaciji kada je bila niža od minimalne zarade) bez uticaja na drugačiju odluku jer ona ne aktivira prava iz Zakona o radu kao opšteg zakona.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, tako što je odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. S obzirom da tužilja nije uspela u postupku po žalbi, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka.

Sledom izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja javnog pravobranilaštva, na osnovu odredbe člana 162. ZPP, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine).

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić