Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija, Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Savić Nikolić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – PU Niš, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gž1 87/17 od 02.03.2018. godine, u sednici održanoj 10.07.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gž1 87/17 od 02.03.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu P1 2196/11 od 30.01.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je predlog za ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2196/11 od 16.05.2013. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka plati 19.500,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Nišu Gž 87/17 od 02.03.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Nišu P1 2196/11 od 30.01.2017. godine.

Protiv pravnosnažnog rešenja donesenog u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijano rešenje na osnovu člana 412. u vezi sa članom 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/04, 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2196/11 od 16.05.2013. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2274/13 od 24.09.2013. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime razlike između isplaćene zarade i zarade koja je trebalo da bude isplaćena sa uvećanjem na ime smenskog rada, rada noću, prekovremenog rada i rada za vreme državnih i verskih praznika za period od 01.06.2008. godine do 01.06.2011. godine, plati pojedinačne iznose bliže određene u presudi, kao i da u korist tužioca izvrši uplatu doprinosa i poreza nadležnim fondovima PIO, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, te je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka od 51.000,00 dinara. Tužba je bila podneta 02.06.2011. godine.

Tužilac je 30.07.2015. godine podneo predlog za ponavljanje postupka iz razloga propisanih članom 422. tačka 1) Zakona o parničnom postupku (pogrešno se pozivajući na član 426. tačka 10), imajući u vidu da se u postupku po predlogu za ponavljanje postupka primenjuju pravila Zakona o parničnom postupku koja su bila na snazi u vreme donošenja odluke kojom je postupak pravnosnažno završen. U predlogu je navedeno da je posle pravnosnažnosti presude tužilac saznao za presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1 1074/15 od 03.06.2015. godine koja je doneta u vezi sličnog pravnog odnosa između tužilaca u toj parnici i tužene Republike Srbije, kojom je usvojen tužbeni zahtev za isplatu dela zarade za rad u dane državnih praznika, noću i po osnovu prekovremenog rada za period od marta 2010. godine do decembra 2011. godine. Tužilac smatra da je reč o novoj činjenici (ne samo faktičkoj, već i pravnoj), na osnovu koje bi za tužioca bila doneta povoljnija odluka da je ta činjenica bila upotrebljena u ranijem postupku. Iz ovih razloga, tužilac je predložio da se dozvoli ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, a tužena je dostavila odgovor na predlog za ponavljanje postupka, sa predlogom da se ponavljanje postupka odbije, jer drugačiji pravni stav iznet u sudskoj odluci koja je kasnije doneta ne predstavlja novu činjenicu, niti novi dokaz koji bi bio osnov za ponavljanje postupka.

Zakon o parničnom postupku u članu 422. tačka 9. propisuje da postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku, a članom 423. stav 2. istog zakona, propisano je da u tom slučaju ponavljanje postupka može se dozvoliti samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da iznese pre nego što je raniji postupak završen pravnosnažnom sudskom odlukom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, razlozi koje tužilac navodi ne mogu da budu osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 1074/15 od 03.06.2015. godine, u vezi spora po tužbi tužilaca protiv Republike Srbije, u kojoj je reč o sličnom činjeničnom i pravnom odnosu, ne predstavlja novu činjenicu, niti novi dokaz u smislu člana 422. tačka 9. ZPP, koji bi mogao voditi ponavljanju pravnosnažno okončanog postupka. Takođe, potrebno je da je reč o novim činjenicama ili novim dokazima za koje stranka nije znala do donošenja pravnosnažne sudske odluke, ali su te činjenice i dokazi postojali, samo nisu bili poznati stranci, pa ih nije mogla upotrebiti, što znači da oba uslova moraju da budu kumulativno ispunjena, što u ovoj situaciji nije slučaj. Osim toga, zauzimanje drugačijeg pravnog stanovišta o spornom pitanju u prvostepenoj, odnosno drugostepenoj odluci koja je doneta posle pravnosnažno završenog postupka ne predstavlja novu činjenicu na osnovu koje bi se moglo tražiti ponavljanje postupka, niti je ta okolnost predviđena kao razlog za ponavljanje postupka iz člana 422. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 412. stav 5. u vezi sa članom 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić