Po žalbi tuženog, presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 broj 3687/17 od 02.03.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca u celini kao neosnovan, dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 175.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i tražio troškove drugostepenog postupka koje je opredelio po vrsti i visini.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu reviziju u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se na druge bitne povrede postupka ne ukazuje. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u pravnosnažno okončanom postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, radi obavljanja poslova „...“ Ugovorom o radu od 24.12.1996. godine. Na osnovu ovog ugovora, tužilac je raspoređen na radnom mestu „...“ odlukom tuženog broj .. od 06.01.1997. godine koja je stupila na snagu 24.12.1996. godine. Rešenjem tuženog broj .. od 15.10.2007. godine, tužilac je zbog zdravstvenih problema privremeno raspoređen na radno mesto NKV radnik u ... na period od 15.10.2007. godine do 15.10.2008. godine. Iz istih razloga tuženi je doneo rešenje broj .. od 15.10.2013. godine, kojim je tužioca ponovo rasporedio na određeno vreme na isto radno mesto na period od 16.10.2013. godine do 15.10.2014. godine. U aprilu mesecu 2014. godine, tužilac je usmenim nalogom, bez zaključenja ugovora o radu i bez rešenja o raspoređivanju privremeno raspoređen na takozvano „..“ sa zadatkom da radi na izdavanju rezervnih delova i alata. Pre toga tužilac nije obučavan za obavljanje navedenih poslova. Dana 29-30.04.2014. godine, tužilac je radio u trećoj smeni, prilikom prijema smene evidentirano je da u magacinu ništa ne fali. Ujutru, pri kraju smene, oko 5.30 časova, po redovnom, važećem, usmenom nalogu, tužilac je imao zadatak da otključa katanac na zadnjem delu magacina, što je i učinio, ali kada se vratio i proverio smenski magacin koji je u sklopu velikog magacina, ustanovio je da nedostaje jedan veliki „... blok“ težine oko 200 kg o čemu je odmah obavestio tehnologa i GOO „VV“ koji su pozvali policiju i koja je došla i izvršila uviđaj. Dana 12.05.2014. godine, tužiocu je uručeno upozorenje u kome je tuženi opisao povredu radnih dužnosti koje tužiocu stavlja na teret i naveo da je ista propisana članom 161. tačka 9. Kolektivnog ugovora tuženog. Tužilac je tuženom istog dana dostavio izjašnjenje na upozorenje kojim nije osporio nestanak „... bloka“ težine 200kg, ali je naveo da ne postoji njegova krivica. Povodom upozorenja, tuženi je pribavio i mišljenje Sindikata broj ..-.. od 15.05.2014. godine. Rešenjem tuženog II ../.. od 23.05.2014. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu .. od 15.10.2013. godine s pozivom na član 179. tačka 2. i član 172. Zakona o radu zbog učinjene povrede radne obaveze „neizvršavanje, nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza“ iz člana 161. tačka 2. „pronevera ili krađa“ iz člana 161. tačka 9. Kolektivnog ugovora, uz opis povrede koja mu se stavlja na teret, odnosno da je za vreme njegovog dežurstva i čuvanja magacina u periodu između 23 do 7 časova dozvolio NN licu da izvrši krađu. Prema izveštaju Osnovnog javnog tužilaštva u Boru Ktr 503/2015 od 26.05.2015. godine, protiv tužioca nije preduzeto krivično gonjenje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 161. tačka 2. i tačka 9. Kolektivnog ugovora i člana 172. stav 2. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da sadržaj upozorenja, koji predstavlja otkazni razlog, nije identičan otkaznom razlogu, kako je to propisano Zakonom o radu.

Apelacioni sud u Nišu nije prihvatio razloge prvostepenog suda navodeći da je spornim rešenjem tužiocu stavljeno na teret povreda radne obaveze iz člana 161. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog – na izvršenje, nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza i povreda radne obaveze i tačka 9. istog propisa – pronevera ili krađa, a sve u vezi sa članom 179. tačka 2. Zakona o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je u noći između 29-og i 30-og aprila, prilikom dežurstva i čuvanja magacina tuženika na koje poslove je raspoređen usmenim nalogom, omogućio NN licu da iz magacina otuđi „... blok“ težine 200 kg. U obrazloženju svoje odluke, drugostepeni sud se pozvao na odredbu člana 179. tačka 2. Zakona o radu i naveo da je tuženi, na kojem je teret dokazivanja, dokazao da se kritičnom prilikom tužilac nije ponašao onako kako je trebalo, odnosno da nije pokazao potreban stepen budnosti i pažnje prilikom vršenja radne obaveze čuvanja tuženikovog magacina i da je svojom krivicom omogućio da dođe do otuđenja stvari vlasništvo tuženog. Krivica tužioca, odnosno njegov nemar i nesavesnost po oceni drugostepenog suda ogleda se u tome što kritičnom prilikom nije pokazao potreban stepen pažnje budnosti prilikom čuvanja magacina, tim pre što je magacin bio osvetljen i nalazio se na udaljenosti na oko osam metara od tužiočeve čuvarske kućice, što dodatno ukazuje da je držanje tužioca bilo pasivno, jer se radi o stvari koja je veoma teška i koja se nije mogla neopaženo i nečujno otuđiti.

Osnovani su navodi revizije da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema stanju u spisima, u upozorenju od 8. maja 2014. godine, tužilac je upozoren na ispunjenje uslova za otkaz ugovora o radu broj 1101 od 15.10.2013. godine, zbog toga što je u pogonu topionice dana 29-30.04.2014. godine, za vreme dežurstva i čuvanja magacina, u trećoj smeni dozvolio da NN lica izvrše krađu ... bloka težine 200 kilograma, čime je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze pronevera ili krađa propisane članom 161. tačka 9. Kolektivnog ugovora TIR-a. U upozorenju je tužiocu ostavljen rok od 5 dana radi izjašnjenja. Tužilac se izjasnio 12.05.2014. godine. U rešenju II ../.. od 23.05.2014. godine, je navedeno da je tužiocu otkazan ugovor o radu po proteku zakonskog roka za izjašnjenje od dana prijema upozorenja, a kao otkazni razlog je navedeno da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze „neizvršenje, nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza iz člana 161. tačka 2. i pronevera ili krađa iz člana 161. tačka 9. Kolektivnog ugovora TIR-a.

Odredbom člana 180. Zakona o radu, na koju se prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke pravilno pozvao, propisano je da je poslodavac pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. Zakona o radu dužan da zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz Ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na upozorenje. Prema stavu 2. ove zakonske odredbe u upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza kao i činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da sadržaj upozorenja predstavljaju otkazni razlozi i činjenice i dokazi koji omogućavaju identifikaciju i primenu otkaznog razloga i da otkazni razlogi, odnosno činjenice i dokazi navedeni u upozorenju moraju biti identični otkaznim razlozima i dokazima navedenim u rešenju o otkazu ugovora o radu.

Činjenica da upozorenjem tužiocu nije stavljeno na teret povreda radne obaveze iz člana 161. tačka 2. „neizvršenje, nesavesno, neblagovremene i nemarno izvršavanje radnih obaveza“ dovodi tužioca u situaciju da on nije ni mogao da se izjasni o povredi radne obaveze koja mu je stavljena na teret zbog čega je povređeno pravo tužioca na odbranu propisanom Konvencijom Međunarodne orglanizacije rada broj 158. („Službeni list SFRJ“ broj 4/84).

S toga su osnovani revizijski navodi da u upozorenju moraju biti navedeni tačni otkazni razlozi i da se rešenjem o otkazu ne mogu menjati ili preinačiti povrede radne obaveze koje predstavljaju otkazni razlog, koje nisu bile navedene u upozorenju, kao što je to pravilno zaključio u obrazloženju svoje odluke i prvostepeni sud.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom čl. 416. ZPP, utvrdio da je revizija tužioca osnovana i preinačio drugostepenu presudu kao u izreci ove presude.

Tužilac je uspeo u sporu pa mu saglasno čl. 153. stav 1. , 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi prvostepenog postupka u iznosu od 139.500,00 dinara koji se odnose na sastav tužbi i dva obrazložena podneska u iznosu od po 16.500,00 dinara i zastupanje na pet održanih ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara.

Na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153., 154. i 163. stav 2. ZPP, tužiocu pripadaju i troškovi revizijskog postupka, prema postignutom uspehu u ovom postupku u iznosu od 49.500,00 dinara, koji se odnose na ime sastava revizije po AT.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić