.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1648/2020
10.12.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Boris J. Zorko, advokat u ..., protiv tuženog Akcionarsko društvo za građevinsku delatnost „Centar“ AD Beograd, Ulica Brodarska br. 1, čiji je punomoćnik Igor Oljačić, advokat u ..., radi poništaja rešenja o otkazu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2209/2018 od 06.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 10. decembra 2020. godine, doneo je
P R E S U D U
Revizija tužioca se USVAJA, PREINAČUJU se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2209/2018 od 06.03.2019. godine i presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 857/12 od 15.01.2018. godine u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke, tako što se poništava kao nezakonito rešenje broj 623 od 14.11.2011. godine tuženog Akcionarsko društvo za građevinsku delatnost „Centar“ AD Beograd o otkazu Ugovora o radu broj 248 od 27.12.2006. godine i pratećih aneksa ugovora o radu, i obavezuje se tuženi da tužioca AA iz ... vrati na rad i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 284.250,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
O b r a z l o ž e nj e
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2209/2018 od 06.03.2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 857/12 od 15.01.2018. godine u stavu prvom izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje broj 623 od 14.11.2011. godine tuženog o otkazu Ugovora o radu broj 248 od 27.12.2006. godine kao i pratećih aneksa ugovora o radu, kao neosnovan, u drugom stavu izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka presude, kao neosnovan, i u četvrtom stavu izreke, kojim je prvostepeni sud rešio da svaka stranka snosi svoje troškove. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka po žalbi, kao neosnovan.
Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom drugostepenu presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 12. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... i 18/2020) i našao da je revizija tužioca osnovana.
Drugostepena presuda doneta je bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koje revident ukazuje, nisu zakonom predviđen revizijski razlog, prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku. Izostanak razloga o oceni kontradiktornosti u iskazima svedoka na koje je revident ukazivao u žalbi, nema značaj bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku u situaciji kada je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu, te je po odredbi člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku bio ovlašćen da presudu ne obrazlaže detaljno, s obzirom da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda.
Međutim, na činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, odredbe Zakona o radu.
Prema utvrđenim činjenicama od značaja za odluku o tužbenom zahtevu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i aneksa, i za obavezu tuženog na vraćanje tužioca na rad, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.10.1994. godine. Rešenjem tuženog od 14.11.2011. godine je tužiocu prestao radni odnos zbog nepoštovanja radne discipline, utvrđene Pravilnikom o radu od 07.12.2006. godine. Prema tekstu upozorenja od 31.10.2011. godine, tuženi je upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Tužilac je u postupku pred sudom naveo da upozorenje o otkazu nije primio. Primio je rešenje o otkazu. U pogledu navoda tužioca da nije primio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, prvostepeni sud je ocenio da ti navodi ne stoje, da je upozorenje tužiocu dostavljeno, ali je tužilac prijem istog odbio. Kako je ocenio da postoji jedan od razloga navedenih u rešenju za otkaz ugovora o radu, u činjenicama koje tužilac nije sporio - da je između njega i direktora tuženog došlo do verbalnog kontakta, da je kamenicom razbio šoferšajbnu vozila direktora, čime je tužilac učinio povredu radne discipline, i kako je ocenio da je osporeno rešenje u formalnom smislu zakonito, jer je tuženi pre donošenja rešenja tužiocu dostavio upozorenje, na koje se tužilac nije izjasnio u ostavljenom roku, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za vraćanje tužioca na rad. Razloge prvostepenog suda je prihvatio i drugostepeni sud, nalazeći da je osporeno rešenje doneto u zakonito sprovedenoj proceduri shodno Zakonu o radu, da je pravilno i zakonito, i da nisu povređena prava tužioca kao zaposlenog.
Revident osnovano ukazuje da se u konkretnom slučaju ne može smatrati da je tuženi poslodavac uredno dostavio tužiocu upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, saglasno odredbi člana 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja. Revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa ni razlozi koje revident ističe u vezi ocene izvedenih dokaza i obrazloženja presuda nižestepenih sudova koji se tiču utvrđenja činjeničnog stanja iz izvedenih dokaza, nisu od značaja. Međutim, prema utvrđenim činjenicama proizilazi napred navedeno o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.
Odredbom člana 180. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. do 6. istog zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju je poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz, i rok za davanje odgovora na upozorenje. Prema odredbi člana 185. stav 1. – 4. istog zakona, ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pisanom obliku, koje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresi prebivališta ili boravišta zaposlenog. Ako poslodavac nije mogao da dostavi rešenje zaposlenom lično, dužan je da o tome sačini pismenu belešku, u kom slučaju se rešenje objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku 8 dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim. Iako tada važećim odredbama Zakona o radu nije bilo izričito propisano da se upozorenje dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. istog zakona, kao što to izričito propisuje sada važeća odredba člana 180. stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 (odluka Ustavnog suda), 113/2017, 95/2018 (autentično tumačenje), revizijski sud smatra da se način dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu propisan odredbama člana 185. tada važećeg Zakona o radu odnosio i na dostavljanje upozorenja, i to zato, što je dostavljanje upozorenja bitna radnja u postupku pre prestanka radnog odnosa, kao element postupka u slučaju otkaza, bez kojeg se ne može smatrati zakonitim postupak otkaza ugovora o radu. Osim zbog važnosti dostavljanja upozorenja zaposlenom za zakonitost postupka otkaza ugovora o radu, lično dostavljanje upozorenja je obavezno i zbog toga što dostavljanjem upozorenja zaposlenom počinje da teče rok za izjašnjenje na navode poslodavca iz upozorenja. Upravo ovaj značaj dostavljanja upozorenja je uzrokovao i izmene Zakona o radu, kojim je izričito propisano lično dostavljanje upozorenja zaposlenom, na način kao za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu. Osim ovoga, za razumevanje pojma dostavljanja, revizijski sud smatra relevantnim pravila iz odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je uređeno lično dostavljanje i kojima se propisuje sadržina pojma dostavljanja, koje se mogu supsidijerno primeniti i u postupku poslodavca za odlučivanje o pravima zaposlenih. Prema tim odredbama je lično dostavljanje obavezno kada od dana dostavljanja počinje da teče rok koji ne može da se produži (član 75. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku). Lično dostavljanje sastoji se od uručenja pismena licu kome je ono naslovljeno, kao primaocu (član 75. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku), što se potvrđuje dostavnicom, koja sadrži podatke kojima se identifikuje uručeno pismeno, datum kada je pismeno uručeno i potpis dostavljača i primaoca (član 77. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku).
Prema tome, kad je utvrđeno da je tužilac odbio prijem, tada mu upozorenje nije uručeno, i ne može se smatrati da mu je dostavljeno. Kada primalac pismena odbije uručenje, o tome onaj koji u ime organa dostavlja pismeno sačinjava belešku i, prema pravilima propisanim za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu, pismena se objavljuju na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku 8 dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim.
Kako je ovaj postupak tuženog izostao, nije obezbeđeno da se tužilac kao zaposleni pisanim putem upozna sa postojanjem razloga za otkaz ugovora o radu i pritom da mu se ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, i ne može se smatrati zakonito sprovedenim postupak otkaza ugovora o radu.
Zbog toga je revizija tužioca usvojena, preinačena pobijana drugostepena i prvostepena presuda i rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, te kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa odlučeno je da se tužilac vrati na rad, po odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu.
Odluka je doneta na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu odredaba člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je o troškovima postupka, primenom odredaba člana 153. stav 1., 154. i 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku i važeće Advokatske tarife, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka, u iznosima od po 18.000,00 dinara za zastupanje od strane punomoćnika advokata na ročištima održanim 24.10. i 12.12.2012., 26.02., 24.05, 24.09. i 12.12.2013., 27.03. i 17.06.2015., 29.08.2016., 03.02. i 27.10.2017. godine i po 9.750,00 dinara za pristup na ročišta koja nisu održana, dana 22.11.2012., 11.09.2014., 21.12.2015., 09.03., 15.04., 23.06.2016. i 15.06.2017. godine, i za sastav žalbe protiv prvostepene presude 18.000,00 dinara, ukupno 284.250,00 dinara prema opredeljenom zahtevu tužioca.
Predsednik veća-sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
