Po oceni Vrhovnog suda, o posrebnoj reviziji tužioca u ovom sporu nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) radi promene elemenata za utvrđenje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenog koji su sadržani u ugovoru o radu u skladu sa članom 33. stav 1. tačka 11. tog zakona. Aneksom ugovora o radu tužiocu je ponuđena izmena vrednosti jednog radnog časa i ista, počev od isplate zarade za januar 2021. godine, određena u visini vrednosti jednog radnog časa utvrđene članom 61. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 6 od 05.02.2021. godine), bez poreza i doprinosa. Prema članu 172. stav 1. Zakona o radu, poslodavac je dužan da uz aneks ugovora o radu dostavi zaposlenom pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora. Tuženi je 17.02.2021. godine sačinio pisano obaveštenje o razlozima za izmenu ugovora o radu, u kojem je naveo da se aneks ugovora o radu nudi zbog donošenja novog kolektivnog ugovora tuženog i odredio tužiocu rok za izjašnjenje, uz upozorenje na posledice koje mogu nastati po njega ako odbije da potpiše aneks ugovora o radu. To obaveštenje dostavljeno je tužiocu, koji je osporeni aneks ugovora potpisao.

Odredbom člana 111. Zakona o radu, pored ostalog, propisano je: da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu (stav prvi); da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa tim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade (stav drugi). Prema članu 112. stav 1, 3. i 4. navedenog zakona, minimalna cena rada utvrđuje se Odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije; pri njenom utvrđenju polazi se naročito od egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, produktivnosti i prosečne zarade u Republici, a odluka o utvrđivanju minimalne cene rada sadrži obrazloženje koje odražava sve ove elemente.

Visina minimalne zarade za određeni mesec utvrđuje se tako što se prethodno utvrđena vrednost radnog sata pomnoži sa ukupnim brojem radnih sati u jednom mesecu, prema odgovarajućim statističkim podacima o ukupnom broju radnih sati u posmatranom mesecu. Iz tog razloga, isključena je mogućnost utvrđivanja minimalne zarade na način kako to tužilac čini - da se utvrđena vrednost radnog sata od strane Socijalno-ekonomskog saveta množi sa ukupnim brojem radnih sati tužioca u određenom mesecu. Sledstveno tome, iznos koji poslodavac isplati zaposlenom na ime zarade ne sme biti niži od minimalne zarade, ali minimalna cena rada može biti niža od one koju određuje Socijalno-ekonomski savet (Odluka Ustavnog suda Už 1837/2011 od 03.04.2013. godine). U konkretnom slučaju, ugovorena cena radnog sata je niža od minimalne cene rada, ali tužilac nije tvrdio niti dokazao da je tuženi po zaključenju aneksa ugovora isplaćivao zaradu koja je niža od minimalne zarade.

U ovom sporu, po nalaženju Vrhovnog suda, nema pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, a nepravnosnažne prvostepene presude priložene uz reviziju ne predstavljaju razlog kojim se opravdava odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Prema odredbi člana 441. ZPP, revizija je u parnicama o sporovima iz radnog odnosa dozvoljena ako se radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Predmet ovog spora je poništaj aneksa ugovora o radu, zbog čega se dozvoljenost revizije u tom sporu ne može ceniti na osnovu navedene odredbe, već na osnovu odredbe člana 403. stav 1. i 3. ZPP. S obzirom da je u tužbi vrednost predmeta spora određena iznosom od 5.000,00 dinara, to tužiočeva revizija nije dozvoljena pa je zato na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković