.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 166/2022
24.11.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Duško Nikodijević, advokat iz ..., protiv tuženog „Goša Montaža“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Đorđe Simić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1343/21od 02.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 24.11.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1343/21od 02.09.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1343/21 od 02.09.2021. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena delimična presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 693/13 od 04.01.2021. godine, u stavu prvom izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev i poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog od 17.04.2013. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 21.11.2002. godine i ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 27.11.2006. godine, sa svim aneksima.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog i obavljao je poslove ... . Pobijanim rešenjem tuženog od 17.04.2013. godine otkazan mu ugovor o radu od 21.11.2002. godine i ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 27.11.2006. godine, sa svim aneksima, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova od strane zaposlenog i to sa 01.05.2013. godine, uz isplatu otpremnine u iznosu od 219.454,45 dinara. Odlukom Nadzornog odbora tuženog od 21.12.2012. godine pokrenut je postupak za utvrđivanje zaposlenih za čijim će radom prestati potreba zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena usled smanjene uposlenosti tuženog. Istom odlukom je određeno da će Nadzorni odbor tuženog u postupku rešavanja viška zaposlenih doneti Program rešavanja viška zaposlenih i da će se u tom postupku primenjivati pravila iz čl. 126. do 129. Kolektivnog ugovora, kojima je su predviđeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih. Odlukom Generalnog direktora tuženog od 25.12.2012. godine utvrđen je potreban broj ... 78, odnosno broj izvršilaca na tom radnom mestu smanjen je sa 113 na 78, iz čega proizlazi da je njih 35 višak. Nadzorni odbor tuženog je 25.01.2013. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih prema kom je od ukupno 739 zaposlenih 170 zaposlenih višak, kojima prestaje radni odnos, uz isplatu otpremnine i ostvarenje prava na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Programom su ovlašćeni Izvršni odbor i Generalni direktor da utvrde spisak zaposlenih za čijim radom prestaje potreba. Iz objedinjene liste ocena ..., utvrđeno je su svi ... ocenjeni na osnovu ocene iz lista dobijenih sa gradilišta na kojima su ostvarivali rad, da su uzimani isti kriterijumi za ocenjivanje svih ..., da je raspon ocena od 1 do 10, te da je tužilac ocenjen ocenom 4,00. Tuženi je obrazloženu ocenu rezultata rada tužioca sačinio 16.01.2013. godine, pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih sa jasno utvrđenim kriterijumima. Tuženi je viškom oglašavao i izvršioce sa istim ocenama, a i izvršioce sa nižim ocenama, te polazeći od primarnog kriterijuma, kao što su rezultati rada, nije primenjivao dopunski kriterijum kod istih ocena, rezultata rada, jer su svi ... sa istom ocenom 4,00 dobili otkaze, a primena dopunskih kriterijuma bi bila neophodna jedino u slučaju da je neko od izvršilaca sa ovom ocenom ostao u radnom odnosu.
Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi pimenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja i Kolektivnog ugovora tuženog od 22.10.2009. godine i ocenili da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan.
Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.
Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, odnosno ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do umanjenja obima posla.
Prema članu 153. istog zakona, tuženi poslodavac je bio dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih sa sadržinom predviđenom u članu 155. istog zakona. Saglasno toj odredbi, program donosi upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor - direktor.
Prema odredbi člana 155. stav 3. istog zakona program naročito sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, ukupan broj zaposlenih, broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staža osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, kriterijume za utvrđenje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje predviđene zakonom, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazan ugovor o radu.
Kolektivnim ugovorom tuženog od 22.10.2009. godine propisani su kriterijumi za utvrđenje viška zaposlenih i to: osnovni – ostvareni rezultati rada (utvrđuju se na osnovu učinka, prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako normativi i standardi rada nisu utvrđeni, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na kvalitetu obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacije, efikasnosti rada, odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, dužini neplaćenih odsustava, izvršavanja posebnog radnog mesta, planova rada i drugih pokazatelja, a rezultati rada se utvrđuju za period od najmanje jedne godine) i dopunski, ako zaposleni ostvaruje jednake rezultate rada - imovno stanje zaposlenog i drugi dopunski kriterijumi ako je imovno stanje jednako - broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova porodice i broj dece na školovanju).
Iz navedenog proizlazi da je ocena rezultata rada osnovni kriterijum propisan Kolektivnim ugovorom za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, te da se rezultati rada uzimaju za period od najmanje jednu godinu unazad, a da se ostali navedeni kriterijumi primenjuju isključivo tako da kod izvršilaca koji su različito vrednovani po ovom kriterijumu nije bilo neophodno primenjivati dodatni kriterijum predviđen Kolektivnim ugovorom.
U konkretnom slučaju, kod tuženog je Program rešavanja viška zaposlenih od 25.01.2013. godine doneo Nadzorni odbor, a ne Upravni odbor odnosno direktor kako je predviđeno Zakonom o radu. Doneti Program ne sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih i druge elemente propisane članom 155. stav 3. Zakona o radu. Okolnost da je prethodno donetom odlukom Nadzornog odbora tuženog od 21.12.2012. godine, kojim je pokrenut postupak utvrđivanja tehnološkog viška, predviđeno da će biti donet program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa pravilima iz članova 126.-129. Kolektivnog ugovora tuženog, ne znači da u Programu rešavanja viška zaposlenih nisu morali biti jasno utvrđeni kriterijumi za utvrđenje viška zaposlenih, kako je to izričito propisano članom 155. Zakona o radu. Osim toga, Program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog nije sadržavao kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staža osiguranja zaposlenih koji su višak, mere za zapošljavanje, niti konkretne radnje o preduzetim merama zapošljavanja u skladu sa odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.
Tuženi nije mogao ni da, umesto izričite konkretizacije kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih u Programu rešavanja viška zaposlenih, predvidi da Izvršni odbor i Generalni direktor utvrde spisak zaposlenih za čijim radom prestaje potreba za radom, jer je to protivno odredbi člana 155. stav 3. Zakona o radu. Tuženi je obrazloženu ocenu rezultata rada tužioca sačinio 16.01.2013. godine, pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih sa jasno utvrđenim kriterijumima pri čemu ocenjivanje nije izvršeno za period predviđen Kolektivnim ugovorom od najmanje godinu dana. Osim toga, iz sadržine pobijanog rešenja ne proizlazi da rešenje sadrži sve elemente propisane članom 185. stav 1. tada važećeg Zakona o radu, razloge na koji način je tužiočev rad vrednovan u odnosu na druge zaposlene na istom radnom mestu, niti razloge o preduzetim merama zapošljavanja, koji razlozi su izostali i u Programu rešavanja viška zaposlenih.
Imajući u vidu sve navedeno i po oceni Vrhovnog kascionog suda pobijano rešenje je nezakonito i kao takvo sanksionisano posledicom ništavosti.
U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
