U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca D.K. iz K., čiji je punomoćnik L.S., advokat u K., protiv tuženog Društva za proizvodnju i usluge J. A.D. K., koga zastupa S.D., advokat u K., radi poništaja rešenja o otkazu, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 1107/14 od 17.03.2015. godine, u sednici održanoj 16.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 1107/14 od 17.03.2015. godine, tako što SE ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Kraljevu broj P1 906/12 od 14.01.2014. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 196.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu broj P1 906/12 od 14.01.2014. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je kao nezakonito poništeno rešenje tuženog broj 605/1 od 29.06.2012. godine kojim je tužiocu zaposlenom na poslovima radnika na mašinama za proizvodnju, otkazan aneks ugovora o radu broj 3098 od 23.12.2007. godine i prestao mu radni odnos 30.06.2012. godine, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na posao u roku od osam dana. Drugim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 163.500,00 dinara, u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom broj Gž1 1107/14 od 17.03.2015. godine preinačio naznačenu presudu Osnovnog suda u Kraljevu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca i odredio da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužioca na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 i 55/2014), Vrhovni kasacioni sud ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je radio kod tuženog kao mašinski inženjer od 1978. godine. Stranke su zaključile aneks ugovora o radu 23.12.2008. godine. Prema članu 2. ovog ugovora je konstatovano da tužilac ima VI stepen stručne spreme i da je po zanimanju mašinski inženjer, da će obavljati poslove radnika na mašinama za proizvodnju, da će poslove obavljati u sedištu poslodavca u K. u skladu sa sistematizacijom radnih mesta za svoje radno mesto. Međutim, u slučaju da je to neophodno zaposleni će izvršavati radne zadatke van prostorija poslodavca, a po instrukcijama dobijenim od strane poslodavca. Rešenjem od 29.06.2012. godine tužiocu je prestao radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je došlo do smanjenja obima proizvodnje, da je poslodavac izvršio reorganizaciju i ukinuo određena radna mesta, da je izvršio racionalizaciju troškova proizvodnje, da ne postoje radna mesta na koje bi tužilac mogao da bude raspoređen, pa ni da mu se ponudi u nižem stepenu stručne spreme. Otkazu je prethodila odluka Upravnog odbora tuženog od 20.06.2012. godine po kojoj su ukinuta pojedina radna mesta, a među njima i radno mesto na kome je radio tužilac. Tuženi je doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova 20.06.2012. godine po kome su ukinuta radna mesta među kojima i radno mesto tužioca.

Tužilac nije obavljao poslove na koje je bio raspoređen – radnik na mašinama za proizvodnju, već je obavljao poslove pomoćnog radnika i to istovara i utovara. Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova je tuženi menjao 15.05.2012. godine i 20.06.2012. godine ukidajući sukcesivno radna mesta tako da tuženi nije donosio Program o rešavanju viška zaposlenih.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca jer je ocenio da je tužiocu dat otkaz nezakonito, jer je tužilac radio poslove koji nisu bili predviđeni aktom o sistematizaciji niti aneksom ugovora o radu, a kod tuženog nije bila vanredna situacija u smislu ugrožene bezbednosti zaposlenih ili imovine preduzeća u kojima bi zaposleni morali da izvršavaju naloge bez obzira na kvalifikaciju i stručnu spremu i radno mesto na koje su raspoređeni. Naveo je da tuženi nije postupao u skladu sa zakonskim odredbama koje se odnose na određivanje viška zaposlenih, pa je tako na osnovu odluke od 20.06.2012. godine predviđeno da se menja broj zaposlenih mimo člana 2. odluke, po kome je radni odnos prestao za sedam zaposlenih, a faktički je ukinuto 17 radnih mesta. Pravilnikom od 15.05.2012. godine je za radno mesto označeno pod oznakom „b“ bilo predviđeno 14 izvršilaca, a za radno mesto određeno oznakom „d“ – 3 izvršioca, što znači da je 17 radnih mesta ugašeno zbog prestanka potrebe za njima. Dodao je da se iz odluka koje je donosio tuženi ne vidi koliko je ukupno radnih mesta ugašeno i za kojima je prestala potreba. Izvršio je upoređenje Pravilnika o sistematizaciji i organizaciji radnih mesta od 20.06.2012. godine i 15.05.2012. godine, pa je utvrdio da je Pravilniom od 15.05.2012. godine oznakom „a“ bilo predviđeno sedam izvršilaca, a Pravilnikom od 20.07.2012. godine 25 izvršilaca (radnika na specijalnoj opremi za proizvodnju), što znači da je povećan broj izvršilaca, a ne smanjen. Ocenio je da tuženi nije dao valjane razloge zbog kojih je tužiocu u takvoj situaciji prestao radni odnos, kao ni drugim zaposlenima.

Drugostepeni sud je iz utvrđenih činjenica izveo suprotan zaključak o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, pa je ocenio da je tuženi primenio član 179. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05 i 54/09). Ocenio je da je odluku doneo Upravni odbor da se ukinu radna mesta i to između ostalih radno mesto radnika na mašinama na kojima je tužilac radio i navedeni spisak radnika za čijim je radom usled ekonomskih i organizacionih potreba prestala potreba. Tuženi je doneo i Pravilnik o sistematizaciji i organizaciji poslova od 20.06.2012. godine po kome radno mesto tužioca nije predviđeno, pa je ocenio da nije bilo potrebe za primenom ostalih dopunskih kriterijuma koji se inače primenjuju u slučaju smanjenja broja zaposlenih radi utvrđivanja ko će od određenog broja zaposlenih na određenom mestu biti proglašen tehnološkim viškom. Ocenio je da nema nezakonitog postupanja tuženog prilikom određivanja tužioca za tehnološki višak na radnom mestu radnika na mašinama za proizvodnju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je prvostepeni sud ocenio da nisu postojali opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu i pravilno je poništio kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu i obavezao tuženog da ga vrati na rad.

Naime, kod utvrđenih činjenica da u momentu prestanka potrebe za radom tužilac nije obavljao poslove koje je trebao da obavlja prema zaključenom aneksu ugovora o radu od 23.12.2008. godine, jer ti poslovi nisu ni bili predviđeni Pravilnikom o sistematizaciji i organizaciji poslova tuženog, a koji je važio pre sprovođenja organizacionih, tehnoloških i ekonomskih promena kod tuženog, već je obavljao poslove pomoćnog radnika – istovara i utovara, pa nije mogao da bude proglašen tehnološkim viškom na poslovima radnika na mašinama za proizvodnju dok je obavljao poslove pomoćnog radnika.

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu valjalo poništiti kao nezakonito i obavezati tuženog da tužioca vrati na rad kao što je to ocenio prvostepeni sud, pa je preinačio odluku apelacionog suda utoliko što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka jer je preinačio drugostepenu presudu, pa je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 163.500,00 dinara koji se odnose na sastav tužbe i jednog podneska po 16.500,00 dinara, zastupanja na četiri ročišta po 18.000,00 dinara i šest neodržanih ročišta po 9.750,00 dinara, primenom vaćeže Advokatske i Taksene tarife, te za sastav revizije iznos od 33.000,00 dinara po opredeljenom zahtevu tužioca. Troškovi postupka su odmereni na osnovu člana 153, 154. i 163. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.