Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer je drugostepeni sud ocenio žalbene navode i naveo razloge kojima se rukovodio kod donošenja pobijane odluke kojom je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom kao i primenu materijalnog prava, te je postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1995. godine, nakon razdvajanja „JAT – Tehnika“ od JAT-a i formiranja posebnog preduzeća „JAT – Tehnika“ 2006. godine, nastavio je da radi u tom preduzeću u sektoru ... . U septembru 2017. godine, tužilac je bio raspoređen na novo radno mesto – ... koje je nižeg ranga od radnog mesta koje je prethodno obavljao. Tužilac je počev od 02.10.2017. godine prestao da dolazi na posao, pri čemu za odsustvo sa rada nije podneo zahtev za korišćenje godišnjeg odmora ili slobodnih dana, niti je imao odobrenje bilo kog od pretpostavljenih da ne dolazi na posao. Tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu broj .. kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 24. stav 1. tačka 10. Aneksa ugovora o radu od 04.12.2013. godine, zbog neopravdanog uzastopnog izostajanja sa rada četiri radna dana ili neopravdanog izostanka sa rada najviše pet radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, i konstatovao da mu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja. U obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu je navedeno da je tužilac neopravdano odsustvovao sa posla počev od 02.10.2017. godine do 23.10.2017. godine, kao dana donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Navedeno rešenje dostavljeno je tužiocu 03.11.2017. godine. Donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu prethodilo je upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 09.10.2017. godine, koje je tužilac primio 12.10.2017. godine i u kom je navedeno da su se radnjama tužioca stekli uslovi za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 24. stav 1. tačka 10. Aneksa ugovora o radu iz razloga što je tužilac neopravdano odsustvovao sa posla počev od 02.09.2012. godine, pa nadalje. Tužilac se nije izjasnio na navedeno upozorenje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je s pozivom na odredbe člana 175. stav 4. i člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i odredbu člana 24. stav 1. tačka 10. Aneksa ugovora o radu zaključio da je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu od 02.10.2017. godine pa nadalje, dakle duže od pet radnih dana, te kako je tužiocu dostavljeno upozorenje pre otkaza ugovora o radu, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, imajući u vidu da se i u upozorenju i u rešenju navode jasni razlozi zbog kojih je tužiocu otkazan ugovor o radu. Prvostepeni sud je imao u vidu navode tužioca da upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrže iste činjenice u pogledu datuma od kada tužilac ne dolazi na posao, ali je ocenio da je u upozorenju učinjena očigledna greška i umesto datuma 02.10.2017. godine pogrešno je naveden datum 02.09.2017. godine i ocenio da navedena omaška u upozorenju ne čini rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonitim, posebno kod činjenice da se tužilac do dana 23.10.2017. godine, dakle do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, nije pojavljivao na poslu, te da vremenski period izostanka tužioca sa posla naveden u upozorenju obuhvata i vremenski period naveden u rešenju o otkazu ugovora o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo te je ocenio da žalba tužioca nije osnovana i iz kojih razloga.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja tuženog, tužbeni zahtev za otklanjanja posledica nezakonitosti vraćanjem tužioca na rad i eventulani tužbeni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, a stavom 2. da je u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da navede osnov za davanja otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Odredbom člana 24. stav 1. tačka 10. Aneksa ugovora o radu od 04.12.2013. godine, predviđeno je da je povreda radne obaveze zbog koje poslodavac može da otkaže ugovor o radu neopravdano uzastopno izostajanje sa rada četiri radna dana ili neopravdano izostajanje sa rada najviše pet radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci.

U konkretnom slučaju, kod utvrđenog da tužilac nije dolazio na posao počev od 02.10.2017. godine do 23.10.2017. godine, kao dana donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, a izostanak sa rada nije opravdao, pri čemu je znao da neopravdano izostajanje sa rada predstavlja povredu radne obaveze zbog koje poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac učinio povredu radne obaveze predviđenu članom 24. stav 1. tačka 10. Aneksa ugovora o radu od 04.12.2013. godine, čime su se stekli uslovi propisani članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu za otkaz ugovora o radu tužiocu. Tuženi je u smislu člana 180. Zakona o radu, tužioca upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i ostavio mu rok za izjašnjenje. Suprotno revizijskim navodima, činjenica da je u upozorenju pogrešno navedeno da je tužilac neopravdano izostajao sa rada počev od 02.09.2017. godine umesto počev od 02.10.2017. godine, ne čini osporeno rešenje nezakonitim, ni po sadržini koja odgovora utvrđenim činjenicama i kvalifikaciji povrede radne obaveze, niti po proceduri donošenja osporenog rešenja. Svrha dostavljanja upozorenja je da se zaposlenom pruži prilika da se izjasni na navode iznete u upozorenju, a ujedno i tome da poslodavac posle izjašnjenja zaposlenog, uzimanjem u obzir svih okolnosti, razmotri da li je zaista nastupio činjenični i pravni osnov za davanje otkaza zaposlenom. Tužilac je dostavljanjem upozorenja bio upoznat sa razlozima za otkaz ugovora o radu uz ostavljenu mogućnost i pravo na izjašnjenje. Takođe, u prilog navedenom je i činjenica da je tužilac upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu primio dana 12.10.2017. godine, u periodu kada je neopravdano izostajao sa rada više od četiri dana uzastopno, pri čemu je i nakon prijema upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu nastavio da neopravdano izostaje sa posla, sve do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, u čijem obrazloženju je navedeno da se tužilac do 23.10.2017. godine ne pojavljuje na poslu.

S obzirom da je utvrđeno da je tužiocu radni odnos zakonito prestao, tuženi, u smislu odredbe člana 191 Zakona o radu, nije u obavezi da tužioca vrati na rad niti da mu naknadi štetu umesto vraćanja na rad, po postavljenom eventualnom tužbenom zahtevu tužioca.

Kako se ni ostalim navodima revizije, koji predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda i navoda iznetih u prvostepenom postupku i koji su bili predmet pravilne ocene nižestepenih sudova, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić