.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1679/2021
28.10.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilja AA, BB i VV, sve iz ..., čiji je punomoćnik Konstantin Rankov, advokat u ..., protiv tuženog GG iz ..., čiji je punomoćnik Milan Pajtašev, advokat u ..., odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 586/21 od 07.04.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 28. oktobra 2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 586/21 od 07.04.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 1196/20 od 21.01.2021. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja AA, BB i VV, sve iz ..., kojim su tražile da sud obaveže tuženog GG iz ... da isplati tužilji AA na ime glavnice iznos od 82.674,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2011. godine do isplate, tužilji BB na ime glavnice iznos od 51.220,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.10.2011. godine do isplate i tužilji VV na ime glavnice iznos od 42.605,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2011. godine do isplate. U stavu drugom izreke obavezane su tužilje da na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate tuženom iznos od 76.330,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 586/21 od 07.04.2021. godine u stavu prvom izreke usvojena je žalba tužilja i preinačena prvostepena presuda tako što je obavezan tuženi da tužilji AA isplati na ime glavnice iznos od 82.674,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2011. godine do isplate, da tužilji BB isplati na ime glavnice iznos od 51.220,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.10.2011. godine do isplate i tužilji VV na ime glavnice iznos od 42.605,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2011. godine do isplate, kao i da tužiljama naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 192.000,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate, dok je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka. U stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiljama naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 24.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilje su tužbu podnele dana 18.01.2018. godine, a najviša vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude iznosi 82.674,64 dinara po zahtevu tužilje AA. Predmet tužbenog zahteva tužilja je naknada štete, zbog neisplaćenih neto zarada i naknada za neiskorišćeni godišnji odmor.
Prema činjeničnom utvrđenju, tužilje su bile zaposlene kod privrednog društva La vie DOO Zrenjanin, nad kojim je dana 04.11.2011. godine pokrenut postupak likvidacije, a za likvidacionog upravnika imenovan je GG, ovde tuženi. Tužilje su prijavile svoje potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada i naknada za neiskorišćeni godišnji odmor, u postupku likvidacije nad poslodavcem, koja potraživanja su priznata od strane tuženog kao likvidacionog upravnika, ali nisu isplaćena. Prema nalaženju drugostepenog suda, tuženi je kao likvidacioni upravnik učinio propuste i odgovoran je za neizmirenje obaveza prema tužiljama, jer nije preduzimao radnje koje su propisane odredbama člana 536, 537. i 539. Zakona o privrednim društvima, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbene zahteve tužilja.
Prema takvom stanju stvari, predmetu tužbenih zahteva, činjeničnom stanju na kome su zasnovani i materijalnopravnim odredbama koje su primenjene, ne radi se o postupku u parnici iz radnog odnosa (čl. 436. – 441. Zakona o parničnom postupku), već o sporu za naknadu štete koji se vodi prema pravilima opšteg parničnog postupka. Ovo iz razloga što tuženi nije bio poslodavac tužiljama, a njegova odgovornost ustanovljena je prema odredbama Zakona o privrednim društvima kojima su regulisane obaveze i odgovornosti likvidacionog upravnika.
Imajući u vidu da pojedinačna potraživanja tužilja na dan podnošenja tužbe ne prelaze 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što je revizijski cenzus iz člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, to revizija nije dozvoljena.
Na osnovu navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u izreci.
Iz datih razloga ne mogu se prihvatiti navodi revidenta da je revizija dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. U tom slučaju bez uticaja je činjenica da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Tuženi nije predložio da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
