U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Vidaković Radovanović, advokat iz ..., protiv tuženog AD EPS Beograd, Ogranak RB „Kolubara“ Lazarevac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5423/23 od 01.03.2024. godine, u sednici održanoj 26.06.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5423/23 od 01.03.2024. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 351/22 od 15.11.2023. godine, i odbija zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati 52.219,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 351/22 od 15.11.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period počev od jula 2021. godine zaključno sa januarom 2023. godine, isplati ukupan iznos od 78.599, 44 dinara, u pojedinačno određenenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, kao i na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2022. i 2023. godinu, iznose navedene u izreci sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospeća, te da na navedene iznose, za tužioca, uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po stopama i osnovicama koje važe na dan uplate nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5227/23 od 06.12.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celosti. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...18/20), pa je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i u utuženom periodu obavljao je rad tako što je svaki drugi dan radio u vremenu od 07,00 do 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan je radio po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da zaposleni menjaju druge zaposlene na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07,00 do 19,00 časova, drugi dan im je pauza i tako se radnici smenjuju, a ciklus redovno ponavlja. Za rad obavljen u smenama tuženi tužiocu nije isplatio uvećanu zaradu za 8,9% od osnovne zarade propisan odredbom člana 38. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, niti je prilikom isplate naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u obračun uzeo i deo uvećane zarade koja tužiocu pripada po osnovu smenskog rada. Visina potraživanja na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i naknade zarade za vreme korišćenje odmora utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka i iznosi 78.599,44 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac radeći po napred opisanom modelu ostvario smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu, kao i tužbeni zahtev za isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni drugostepenog suda, rad tužioca nije smenski rad, zbog čega on nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu niti mu je pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u utuženom periodu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18) u članu 63. propisano je da je rad u smenama organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja (stav 1), da zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena (stav 2). Odredbom člana 108. stav 4. istog zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, a članom 114. stav 1. da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada za dane korišćenja godišnjeg odmora.

Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15, 38/18) u članu 7. stav 2. tačka 2. propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum, po redu, redom). Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12 (rad) – 36 (odmor) – 12 (rad), Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada i na isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sa pripadajućim doprinosima. Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. Stav 1. Tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i pravo na novčanu naknadu za vreme korišćenja godišnjeg odmora u smislu odredbe člana 114. stav 1. Zakona o radu, u utuženom periodu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, u iznosu od 52.219,00 dinara, koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije 27.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 10.087,00 dinara i revizijsku odluku 15.132,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka Zamenik

upravitelja pisarnice

Milanka Ranković