Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5375/2022 od 14.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Majdanpeku P1 22/21 od 20.09.2022. godine, ispravljena rešenjima istog suda od 04.11.2022. godine i od 15.11.2022. godine u delu stava prvog izreke za naknadu štete u visini izgubljene zarade za period od januara 2019. godine do oktobra 2021. godine i u delu stava trećeg izreke za period od januara 2019. godine do oktobra 2021. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj za period od novembra 2021. godine do septembra 2022. godine, isplati pojedinačno navedene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao i zahtev tužilje za isplatu solidarne pomoći u iznosu od 90.777,42 dinara i u preostalom delu stava trećeg izreke za uplatu doprinosa za period od novembra 2021. godine do septembra 2022. godine. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 87.000,00 dinara, dok je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog do traženog iznosa od 103.500,00 dinara.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stavovi drugi i treći) tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408, Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20) pa je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do 18.01.2019. godine kada joj je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu od 04.12.2013. godine. Delimičnom presudom Osnovnog suda u Majdanpeku P1 45/19 od 30.01.2020. godine poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog od 15.01.2019. godine o otkazu ugovora o radu broj .../... od 04.12.2013. godine. Navedena delimična presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3991/2021 od 26.10.2021. godine. Tužilja je na osnovu izveštaja tuženog od 27.05.2022. godine o visini zarada i od 04.07.2022. godine o visini iznosa solidarne pomoći, opredelila visinu tužbenog zahteva podneskom od 16.06.2022. godine. Tuženi je osporio osnov tužbenog zahteva jer smatra da naknada štete po tužbi iz predmeta P1 45/19, isključuje predmetno potraživanje, kao i da tužilja nema pravo na solidarnu pomoć.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po stanovištu prostepenog suda pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa su u obavezi tuženog da tužilji naknadi štetu za ceo utuženi period, pa je usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete u visini izgubljene zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za predmetni period od 18.01.2019. godine do 20.09.2022. godine, bez obzira na to što tužilja zbog nezakonitog otkaza nije zahtevala reintegraciju jer se u ovoj parnici radi o naknadi štete zbog izgubljene zarade. Obavezao je tuženog i na isplatu naknade solidarne pomoći jer je članom 67. stav 5. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije predviđena mogućnost isplate solidarne pomoći zaposlenom u skladu sa opštim aktom poslodavca i pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva, a tuženi je dostavio izveštaj o visini socijalne pomoći koju bi tužilja primila u navedenom periodu.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu za naknadu štete u visini izgubljene zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od januara 2019. godine do oktobra 2021. godine ( od prestanka rada do pravnosnažnosti delimične presude kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu). Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete u visini izgubljene zarade i uplatu doprinosa za period od novembra 2021. godine zaključno sa septembrom 2022. godine, nalazeći da joj nakon pravnosnažnosti navedene delimične presude ne pripada tražena naknada zarade. Dok socijalna pomoć u smislu člana 191. stav 2. ZOR ne ulazi u štetu zbog izgubljene zarade jer spada u druga primanja.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda u pobijanim (preinačujućem) delu je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14), propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2); da ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5).

Naime, napred navedenom naknadom štete se supstituiše reintegracija i ista je nezavisna od naknade štete zbog izgubljene zarade. Cilj naknade štete predviđene odredbom člana 191. stav 5. Zakona o radu jeste upravo supstitucija umesto vraćanja na rad, koje vraćanje bi svakako pripalo tužilji kao posledica nezakonitog otkaza. Sa druge strane, naknada štete za neisplaćenu zaradu je nezavisna od naknade zarade kojom se supstituiše reintegracija.

Osnovano tužilja pobija pravilnost presuđenja drugostepenog suda u delu isplate naknade zarade za period od novembra 2021. godine zaključno sa septembrom 2022. godine koji je prethodio donošenju prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari. Naime,u smislu navedene zakonske norme, ukoliko zaposleni ne želi da se reintegriše u radni odnos, on po samom zakonu ima pravo da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete (tzv. supstitucija reintegracije). Međutim, zaposleni ima pravo i na naknadu štete u vidu izostale zarade u sporu u kome je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu u kojem je mogao tražiti da se vrati na rad, ali to nije učinio, kao u konkretnom slučaju. U ovom slučaju, tužiljin ugovor o radu zaključen je na neodređeno vreme i ona bi mogla biti vraćena na rad, pa polazeći od činjenice da je rešenje tuženog od 15.01.2019. godine pravnosnažno poništeno delimičnom presudom od 26.10.2021. godine, te da tužilja nije zahtevala vraćanje na rad, pripada joj pravo ( usled nezakonitog postupanja poslodavca) na traženu naknadu štete u visini izostale zarade i uplate pripadajućih doprinosa za period u kojem nije radila, sve do donošenja sudske odluke o ovom tužbenom zahtevu.

Pravo na solidarnu pomoć može se utvrditi opštim aktom ili ugovorom o radu prema odredbi člana 120. tačka 1. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05 ... i 113/17). Ovo pravo regulisano je i odredbom člana 67. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije ("Sl. glasnik RS" br. 27/15, 36/17 i 5/18), kojim je u stavu 5. propisano da poslodavac može da isplati solidarnu pomoć zaposlenom u skladu sa svojim opštim aktom i pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva, stavom 6. istog člana propisano da je poslodavac dužan da planira i zaposlenom isplati solidarnu pomoć, radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja, pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva.

Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo iz odredabe člana 120. stav. 1 ZOR obzirom da je poslodavac u smislu odredaba citiranog Posebnog kolektivnog ugovora predvideo solidarnu pomoć u visini novčanih iznosa po izveštaju koji je sam dostavio.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka za sastav revizije od 22.500,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS” broj 43/2023 od 26.05.2023. godine). Tužilji se ne dosuđuju troškovi takse, jer tužilja nije postavila opredeljeni zahtev za naknadu tih troškova (član 163. st. 1. i 2. ZPP).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković