Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postuku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povred odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod Prekršajnog suda u Raški, na radnom mestu ... . U zgradi Prekršajnog suda u Raški, 26.10.2016. godine, oko 12,45 časova na stepeništu između prizemlja i prvog sprata, tužilja je zadobila povrede od strane zaposlene, BB, na taj način što je BB uhvatila tužilju za kosu levom rukom, a desnom rukom, u kojoj je držala mobilni telefon zadala joj udarac u predelu potiljka i pritom joj nanela povredu u vidu hematoma poglavine, koja povreda po svojoj prirodi predstavlja laku telesnu povredu. Zbog navedene povrede tužilja je trpela bol srednjeg intenziteta tri dana, a slabog intenziteta 7 dana. Usled zadobijene povrede tužilja je pretrpela primarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od 20 sekundi, nakon toga primarni strah malog intenziteta u trajanju od 10 sekundi, na koji strah se nadovezao sekundarni strah, koji je trajao oko 2 nedelje. Tužilja je zbog zadobijene povrede pretrpela duševne bolove zbog povrede ugleda i časti. Rešenjem Prekršajnog suda u Raški od 08.12.2016. godine utvrđeno je da je državni službenik BB odgovorna što je učinila težu povredu radne dužnosti iz radnog odnosa, shodno članu 109. stv 1. tačka 14. Zakona o državnim službenicima, na taj način što je 26.01.2016. godine oko 12,45 časova u zgradi Prekršjnog suda u Raški, nakon rasprave sa VV susrela AA i istu udarila svojim mobilnim telefonom u predelu potiljka glave, za koju težu povredu radnih dužnosti iz radnog odnosa je kažnjena novčanom kaznom u visini od 30% od plate u trajanju od 6 meseci.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, smatrajući da je tužilja povredu zadobila na radu, odnosno u vezi sa radom i da samim tim postoji prostorna, vremenska i uzročna povezanost povređivanja tužilje sa radom, pa je primenom člana 164. Zakona o radu, člana 22. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br 101/05) i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženu da tužilji naknadi nematerijalnu štetu u visini utvrđenom prvostepenom presudom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, jer je smatrao da šteta koju je tužilja pretrpela povređivanjem jeste šteta na radu i u vezi sa radom za koju, međutim, shodno članu 154. Zakona o obligacionim odnosima ne odgovara tužena, jer ne postoji osnovni elemenat, a to je uzročno-posledična veza između nekog činjenja, odnosno nečinjenja, odnosno propusta poslodavca da u smislu člana 9. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu obezbedi bezbedan rad, odnosno rad u radnoj okolini u kojoj su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu i samog štetnog događaja. Drugostepeni sud je smatrao da u konkretnom slučaju ne postoji osnov odgovornosti tužene za nastalu povredu tužilje, koja je nastala fizičkim napadom na tužilju od strane zaposlene BB na stepeništu Prekršajnog suda u Raški, jer poslodavac koji je organizovao službu sudske straže nije u mogućnosti da kontroliše nepredvidiva ponašanja zaposlenih, niti objektivno može predvideti i sprečiti fizički napad od strane zaposlene, koja je do momenta štetnog događaja ispoljavala, ne samo prema tužilji, već i prema drugim zaposlenima, samo verbalnu agresiju i za istu usmeno opominjana, da nesumnjivo utvrđena činjenica da je zaposlena BB verbalno napadala i vređala zaposlene, pa i tužilju u dužem vremenskom periodu koji prethodi kritičnom događaju, sama po sebi ne dovodi do izvesnosti da će se i kada verblna agresija pretvoriti u fizičku agresiju, što se i dogodilo i da je poslodavac za istu mogao znati i bio u mogućnosti da istu otkloni, odnosno spreči.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 164. Zakona o radu, propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da nadoknadi štetu u skladu sa Zakonom i opštim aktom.

Članom 22. stavom 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br 34/03, 142/14), propisano je da se povredom na radu, u smislu ovog zakona, smatra povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla, po osnovu koga je osiguran, prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma.

Članom 9. stavom 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“, br 101/05), propisano je da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu, stavom 2., da poslodavac se ne oslobađa obaveze i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu određivanjem drugog lica i prenošenjem svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice, stavom 3. da u slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičjenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, poslodavac nije odgovoran u smislu ovog zakona, dok je stavom četvrtim propisano da je poslodavac dužan da obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni, da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog.

Prema članu 164. Zakona o radu poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Poslodavac odgovara po pravilima Zakona o obligacinim odnosima o odgovornosti za štetu po osnovu krivice (član 154. stav 1.), odnosno odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (član 173. i 174.). Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Kod utvrđenog da je tužilja povređena na radu od strane zaposlene BB, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužena nije kriva što je zaposlena BB nanela povredu tužilji, s obzirom da su povrede nastale zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su bile izvan kontrole tužene, jer je zaposlena BB do tada ispoljavala samo verbalnu agresiju i to ne samo prema tužilji, već i prema ostalim zaposlenima i za istu usmeno opominjana, niti je povreda nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti tužene, zbog čega ne postoji odgovornost tužene za nematerijalnu štetu nastalu usled telesne povrede koju je tužilji nanela zaposlena kod tužene. Tužena je tim povodom pokrenula disciplinski postupak protiv zaposlene BB i rešenjem Prekršajnog suda u Raški od 08.12.2016. godine utvrđeno je da je državni službenik BB odgovorna što je učinila težu povredu radne dužnosti iz radnog odnosa, shodno članu 109. stv 1. tačka 14. Zakona o državnim službenicima i kažnjena je novčanom kaznom u visini od 30% od plate u trajanju od 6 meseci. Osim toga, kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja ne bi imala pravo na naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha, s obzirom da intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i straha ne opravdavaju dosuđivanje naknade nematerijlne štete, a tužilja ne bi imala pravo ni na naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, jer joj tužena nije povredila čast i ugled.

Sa napred navedenih razloga, ocenjeni su kao neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić