U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Cemović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Pantelić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4061/14 od 29.05.2015. godine, u sednici veća održanoj 14.09.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4061/14 od 29.05.2015. godine, tako što se odbija kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Čačku P1 414/13 od 12.03.2014. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke.

U ostalom delu revizija tužioca se odbija.

Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati 16.500,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 414/13 od 12.03.2014. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između pripadajuće i isplaćene naknade za dolazak i odlazak sa posla, za period od 01.07.2007. godine do 13.11.2009. godine, isplati 103.782,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.07.2010. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime regresa za 2009. godinu isplati 500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.12.2009. godine do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati regres za godišnji odmor za 2008. godinu i za 2009. godinu preko dosuđenog iznosa. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati 111.324,00 dinara na ime troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4061/14 od 29.05.2015. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2009. godinu isplati 500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.12.2009. godine do isplate i tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati 29.335,60 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude, što ako ne učini, na utvrđeni iznos troškova ima se računati zakonska zatezna kamata počev od 12.03.2014. godine, kao dana presuđenja do isplate.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se primenom člana 407. stav 1. ZPP revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 01.06.2005. godine, na poslovima radnik u magacinu – manipulant, do 13.11.2009. godine kada mu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Mesto rada tužioca je bilo u ... kod ..., a prema podacima iz lične karte tužilac je imao prebivalište u ... . Na osnovu nalaza o veštačenju utvrđeno je da tuženi duguje tužiocu 103.782,40 dinara na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla za period od 01.07.2007. godine do 13.11.2009. godine. Prema odluci tuženog od 27.06.2008. godine svi zaposleni na neodređeno vreme kod tuženog imaju pravo na regres za godišnji odmor u visini 10 evra neto koji će se isplatiti 30.06.2008. godine. Prema odluci tuženog od 28.12.2009. godine svi zaposleni koji se nalaze na platnom spisku u decembru 2009. godine imaju pravo na godišnji odmor u visini 500,00 dinara koji će se isplatiti sa zaradom za decembar 2009. godine. Tužiocu je isplaćen regres za 2008. godinu u navedenom iznosu, a nije mu isplaćen regres za 2009. godinu. Godišnji odmor za 2009. godinu tužilac je iskoristio u celosti, prvi deo od 01.07.2009. godine do 14.07.2009. godine i drugi deo od 14.09.2009. godine do 27.09.2009. godine.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu regresa za godišnji odmor za 2009. godinu u visini 500,00 dinara prema odluci tuženog od 28.12.2009. godine, jer je iskoristio godišnji odmor za tu godinu, dok mu ne pripada naknada preko 500,00 dinara do traženog iznosa, kao ni za 2008. godinu, jer je za tu godinu regres isplaćen prema odluci tuženog od 27.06.2008. godine. Po oceni drugostepenog suda, prvostepena odluka je pravilna u odbijajućem delu, ali tužilac nema pravo na naknadu regresa ni za 2009. godinu u dosuđenom iznosu od 500,00 dinara, jer nije bio u radnom odnosu kod tuženog kada je doneta ta odluka, a nije tražio njen poništaj.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava u delu kojim je preinačena prvostepena odluka i odbijen tužbeni zahtev za isplatu 500,00 dinara na ime naknade za regres za godišnji odmor za 2009. godinu.

Naime, odredbom člana 118. tačka 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora je akcesorne prirode, jer zavisi od prava na godišnji odmor, s obzirom da je svrha tog novčanog davanja pokriće troškova korišćenja godišnjeg odmora.

Na osnovu citirane zakonske odredbe zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a u konkretnom slučaju tuženi je odlukom od 30.12.2009. godine utvrdio da regres za 2009. godinu iznosi 500,00 dinara s tim što je odredio i da će se isplatiti samo zaposlenima koji su na platnom spisku za decembar 2009. godine, pa kako tužilac nije bio na tom spisku, jer mu je radni odnos prestao 13.11.2009. godine, regres mu nije isplaćen. Po oceni revizijskog suda irelevantna je odluka tuženog od 30.12.2009. godine u delu da regres pripada samo zaposlenima koji su na platnom spisku za decembar 2009. godine. Naime, pravo na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora je zakonsko pravo zaposlenog, a tom pravu zaposlenog odgovara obaveza poslodavca da regres isplati, s tim što je pravo poslodavca da utvrdi visinu, način isplate, kao i rok za isplatu regresa. S obzirom da je tužilac godišnji odmor za 2009. godinu iskoristio u celosti u julu i septembru 2009. godine, to ima pravo na regres za 2009. godinu prema odluci tuženog od 30.12.2009. godine, bez obzira što nije bio u radnom odnosu kod tuženog u vreme donošenja te odluke, jer je pravo na regres vezano za pravo na godišnji odmor, a ne za momenat donošenja odluke o načinu realizacije tog prava (utvrđivanje visine, rokova za isplatu i drugo).

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev za isplatu regresa za 2009. godinu u visini 500,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u tom delu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Osim navedenog, Vrhovni kasacioni sud je našao da je neosnovana revizija tužioca u ostalom delu u pogledu odluke o zahtevu za isplatu regresa iznosa. Ovo iz razloga što je tužiocu regres za 2008. godinu isplaćen prema odluci tuženog od 27.06.2008. godine, a nema pravnog osnova zahtev tužioca za isplatu regresa za 2009. godinu u iznosu većem od određenog odlukom tuženog od 30.12.2009. godine. Stoga je u ovom delu na osnovu člana 414. stav 1. ZPP revizija tužioca odbijena kao neosnovana.

S obzirom da je tužilac delimično uspeo u postupku po reviziji, ima pravo na troškove ovog postupka primenom člana 153. i 154. u vezi sa članom 165. stav 2. ZPP, pa mu je dosuđeno 16.500,00 dinara, što predstavlja 50% od iznosa propisanog za sastav revizije u smislu tarifnog broja 16 (pravni lekovi) Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12).

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić