Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2711/23 od 10.01.2024. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca BB, pa je prvostepena presuda preinačena tako što je obavezan tuženi da tužiocu BB po osnovu naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora isplati pojedinačne godišnje iznose za 2012, 2013, 2014. i 2015. godinu, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog godišnjeg iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, u preostalom delu je žalba tužilaca odbijena i prvostepepena presuda u preostalom delu odlke o glavnom zahtevu i troškovima parničnog postupka potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca BB i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu dnevnica za službena putovanja u inostranstvo, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana.

Pravnosnažnom presudom, u pobijanom delu, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, Uredbe o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika i Pravilnika o dnevnicama, putnim i drugim troškovima za službena putovanja u zemlji i inostranstvu i za upućivanje na put po putnom nalogu u zemlji i inostranstvu tuženog, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu dnevnica za službena putovanja u inostranstvo, jer je ocenom izvedenih dokaza u postupku utvrđeno da tužioci osim troškova ishrane (koji su bili obezbeđeni akontacijom) nisu imali drugih troškova prilikom boravka u inostranstvu po putnom nalogu, da isplata dnevnica za službena putovanja u inostranstvo nije ugovorena, već da transport robe po putnom nalogu podrazumeva redovan posao vozača, koja vrsta posla se ne može poistovetiti sa službenim putovanjem administrativnog osoblja, a da je tuženi tužiocima, po osnovu rada i drugih primanja iz radnog odnosa, isplatio ugovorene iznose koji u sebi sadrže pored osnovne zarade i troškove puta u inostranstvo po putnom nalogu, troškove ishrane, regresa za godišnji odmor i uvećane zarade.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji radi novog tumačenja prava, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Sudska praksa je usaglašena po pitanju prava zaposlenih na putne troškove za dolazak i odlazak sa rada, kao i na dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo dok je pitanje visine tih troškova činjenično pitanje svakog konkretnog spora, koje se ne može pobijati posebnom, a ni redovnom revizijom, u smislu člana 404. i 407. ZPP. Pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Sledom navedenog, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud nije dozvolio posebnu reviziju, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st.1.i 3.)

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 22.02.2016. godine. Tužioci se u sporu nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. ZPP, zbog čega se vrednost predmeta spora, merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije, određuje prema vrednosti predmeta spora odnosno glavnog zahteva svakog od tužilaca zasebno. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude po tužbi tužioca AA je 12.280,12 evra, a po tužbi tužioca BB 17.115,62 evra, sve u dinarskoj proitivvrednosti.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude u odnosu na svakog od tužilaca ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, pa je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila potrebna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković