Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, na osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi razmatranja pitanja u opštem interesu.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno stavu 2. iste odredbe, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Prema razlozima drugostepene presude, a na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi, tužilac u utuženom periodu nije obavljao faktički rad, odnosno nije bio radno angažovan. U skladu sa navedenim, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nema pravo na razliku između zarade koja se isplaćuje za rad u punom radnom vremenu i plate koja mu je u tom periodu isplaćena. Utvrđeno je da tužilac nije koristio dozvoljene pravne lekove protiv rešenja tuženog kojim mu je utvrđena plata u utuženom periodu, da je isto rešenje postalo konačno i pravnosnažno, pa nema nezakonitog i nepravilnog rada tužene.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena presuda, pre svega da u posmatranom periodu tužilac nije obavljao faktički rad, sledi da ne postoji potreba za novim tumačenjem navedenog pravnog pitanja. Nema potrebe ni za razmatranjem pravnih pitanja u opštem interesu, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužioca, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 993.932,33 dinara, odnosno 8.437 evra. Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, revizija tužioca je nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud odbacio je reviziju tužioca kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić