.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1697/2019
25.09.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca proizvodno – trgovinsko preduzeće „AA“ doo iz ... – ... – ..., čiji je punomoćnik Gordana Radmilović, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Orlović, advokat iz ..., radi utvrđenja prestanka radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 broj 256/19 od 18.02.2019. godine, na sednici održanoj dana 25.09.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 broj 256/19 od 18.02.2019. godine, kao neosnovana.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 broj 1182/18 od 22.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženoj po sili zakona prestao radni odnos zasnovan ... godine na osnovu ugovora o radu broj 202., koji je zaključen sa tužiocem, kao poslodavcem. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 broj 256/19 od 18.02.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv drugostepene presude, tužioca je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena pred drugostepenim sudom.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da je revizija tuženog neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.
Prema obrazloženju prvostepene odluke, na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno je da je tužena bila u radnom odnosu kod tužioca na neodređeno vreme, po ugovoru u radu od ... godine i da je bila raspoređena na poslove ... – .... Dana 07.05.2001. godine, tužena je podnela zahtev nadležnom organu za priznavanje prava na imovinsku penziju, koji je zahtev odbijen 30.01.2002. godine, pri čemu je kod tužene utvrđeno postojanje opasnosti od nastanka invalidnosti za period počev od 01.06.2001. godine i priznato joj pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao sa punim radnim vremenom, uz određena ograničenja. Konstatovano je da opasnost od nastanka invalidnosti prouzrokovana profesionalnom bolešću. Tužilac je, potom, rešenjem od 09.08.2001. godine, tuženoj otkazao ugovor o radu u smislu člana 108. stav 1. tačka 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, odnosno zbog neopravdanog izostanka sa posla pet uzastopnih radnih dana, koje rešenje poslodavac poslodavca je poništeno presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 broj 3150/16 od 06.12.2017. godine. Pravo na starosnu penziju tužena je ostvarila sa danom 01.09.2014. godine.
Polazeći od odredbi članova 175. i 176. Zakona o radu, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Naime, s obzirom na činjenice da je tuženoj radni odnos prestao zbog ispunjenja uslova za odlazak u starosnu penziju sa 01.09.2014. godine, koje rešenje tužilac nije osporavao, te da je rešenje tužioca od 09.08.2001. godine, kojim je tuženoj otkazan radni odnos poništeno pravnosnažnom presudom, to nema mesta rektroaktivnoj oceni ispunjenosti uslova za prestanak radnog odnosa primenom odredbe člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, a kako to predlaže tužilac u ovom postupku.
Drugostepeni sud je u celosti prihvatio obrazloženje prvostepenog suda, ukazavši i na to da tužilac nije pružio niti jedan dokaz u prilogu ispunjenosti uslova iz člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, iz kojih razloga je prvostepena presuda potvrđena.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.
Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ...13/17 – Odluka US, 113/17 i 95/18) članom 176. propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca: 1) ako je na način propisan zakonom utvrđeno da je kod zaposlenog došlo do gubitka radne sposobnosti – danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti; 2) ako mu je, po odredbama zakona, odnosno pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa, zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova – danom dostavljanja pravnosnažne odluke; 3) ako zbog izdržavanja kazne zatvora mora da bude odsutan sa rada u trajanju dužem od šest meseci –danom stupanja na izdržavanje kazne; 4) ako mu je izrečena mera bezbednosti, vaspitna ili zaštitna mera u trajanju dužem od 6 meseci i zbog toga mora da bude odsutan sa rada – danom početka primenjivanja te mere; 5) u slučaju prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom.
Svoj tužbeni zahtev tužilac zasniva na tvrdnji da je tuženoj radni odnos prestao po sili zakona, sa datumom 18.11.2002. godine, kada je tužiocu, kao poslodavcu, dostavljeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija pokrainskog fonda Novi Sad broj 30-182/10-25483 od 11.09.2002. godine, kojim rešenjem je ovde tuženoj, počev od 01.06.2001. godine, utvrđena preostala radna sposobnost i pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao sa punim radnim vremenom, bez rada na poslovima na kojima bi dolazila u kontakt sa supstancama na koje je dokazana preosetljivost, kao i bez obavljanja težih fizičkih poslova, a sve iz razloga što kod poslodavca nije bilo tehničkih mogućnosti da se tuženoj omogući obavljanje drugih poslova.
Međutim, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je novembra 2018. godine, u vreme kada je tužena, već četiri godine bila korisnik starosne penzije, budući da joj je pravo na istu priznato 01.09.2014. godine. No, nezavisno od prethodno navedenog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da tokom trajanja dokaznog postupka tužilac nije priložio niti jedan dokaz iz kog proističe zaključak da u vreme donošenja rešenja od 11.09.2002. godine, kod tužioca, kao poslodavca, nisu postojali uslovi da se tuženoj obezbedi drugi odgovarajući posao. Tužilac jeste tuženoj otkazao ugovor o radu rešenjem od 09.08.2001. godine, ali iz sasvim drugih razloga, pri čemu je ovo rešenje tužioca poništeno pravnosnažnom odlukom suda. Nakon toga, tužilac nije doneo bilo kakvu odluku koja se odnosila na radnopravni status tužene, kao zaposlenog, već je tuženoj radni odnos prestao po sili zakona, ali zbog sticanja uslova za odlazak u starosnu penziju po osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu.
Tuženoj, dakle, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 11.09.2002. godine, nije utvrđen gubitak radne sposobnosti, što bi predstavljalo razlog za prestanak radnog odnosa po sili zakona već joj je, upravo suprotno, utvrđena preostala radna sposobnost uz ograničenja u vidu dolaženja u kontakt sa određenim supstancama, kao i za teži fizički rad. U tom smislu, teret dokazivanja činjenice da kod poslodavca nema mogućnosti da se zaposlenom obezbedi obavljanje poslova koji odgovaraju preostaloj radnoj sposobnosti bio je na tužiocu, kao poslodacu, a ne na tuženoj, pa ne stoji revizijski navod tužioca da su nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu odredabe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 1. u vezi člana 230. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pri tom, navodi u referatu tužbe, bez obzira na to što, eventualno nisu osporeni odgovori na tužbu, ne mogu se prihvatiti kao utvrđene činjenice, već je u odnosu na ove navode bilo potrebno priložiti odgovarajuće dokaze.
Shodno svemu navedenom, Vrhovni kasacioni sud konstatuje da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.
Shodno svemu iznetom, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
