Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio radno angažovan u periodu od 11.06.2013. godine zaključno sa 02.06.2017. godine, na poslovima ... tehničara, sa dva prekida duža od 30 dana. Tužilac je najpre bio radno angažovan na navedenim poslovima u periodu od 12.06.2013. godine do 11.06.2014. godine (12 meseci), na osnovu tri ugovora o radu sukcesivno zaključenja na određeno vreme, nakon čega je usledio prekid radnog odnosa duži od 30 dana (od 11.06.2014. – 19.08.2014. godine), da bi u daljem periodu od 19.08.2014. – do 18.08.2016. godine (24 meseca), tužilac ponovo bio radno angažovan na istim poslovima na osnovu tri ugovora o radu sukcesivno zaključena na određeno vreme, nakon čega je usledio prekid radnog angažovanja duži od 30 dana (od 18.08.2016. – 22.09.2016. godine). U periodu od 22.09.2016. – 02.06.2017. godine (kraće od 12 meseci), tužilac je kod tuženog bio radno angažovan na poslovima ... tehničara na osnovu sedam sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, nakon čega je aktom tuženog od 30.05.2017. godine raskinut poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 27.04.2017. godine, zaključno sa 02.06.2017. godine.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stanovišta da je tužbeni zahtev osnovan imajući u vidu odredbu člana 37. stav 1. i 2. Zakona o radu. Prema iznetoj argumentaciji, tuženi je kao poslodavac zapošljavao tužioca kombinovanjem ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima, na istim poslovima i radnim zadacima ... tehničara. Tuženi je imao potrebu za radom tužioca u dužem vremenskom periodu, a zaključivanjem navedenih ugovora zloupotrebljavao je odredbe Zakona o radu. Između zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme i po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima došlo je prekida dužeg od 30 dana i to u periodu isteka roka zadnjeg ugovora o radu na određeno vreme i zaključenja ugovora o obavljanju privremenim i povremenim poslovima, pri čemu je prvi zaključen 22.09.2016. godine, dakle po isteku roka od 35 dana, što predstavlja prekid duži od onog koji propisuje odredba člana 37. stav 1. i 2. Zakona o radu. Tužilac je obavljao u kontinuitetu poslove po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, za koje je postojala potreba tuženog poslodavca, koji ugovori su imali sve elemente ugovora o radu, usled čega su se stekli uslovi preobražaj radnog odnosa iz člana 37. stav 6. Zakona o radu.

Drugostepeni sud ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Prema stanovištu ovog suda, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme, na istovrsnim poslovima ukupno 36 meseci, uz dva prekida duža od 30 dana. U periodu od 22.09.2016. godine do 02.06.2017. godine, tužilac je kod tuženog bio radno angažovan na poslovima ... tehničara na osnovu sedam sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima. U periodu od 12.06.2013. godine zaključno sa 18.08.2016. godine, tužilac kod tuženog nije ostvario vremenski kontinuitet rada na istovrsnim poslovima propisan članom 37. stav 2. u vezi stava 6. Zakona o radu, zbog dva prekida radnog odnosa u trajanju dužem od 30 dana (član 37. stav 3. Zakona o radu). Kako je u periodu od 22.09.2016. – 02.06.2017. godine na poslovima ...tehničara tužilac bio radno angažovan u trajanju kraćem od 12 meseci, to se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za aktiviranje pravne fikcije iz člana 37. stav 6. Zakona o radu, zbog čega je prvostepena odluka preinačena.

Osim navedenog, drugostepeni sud navodi i da Zakonom o budžetskom sistemu i Zakonom o izmenama i dopunama zakona o budžetskom sistemu koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa, korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta od 31.12.2015. godine do 31.12.2017. godine. Radni odnos se mogao zasnovati sa novim licima uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (stav 34.)

Revizijom se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje na odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove kojim je regulisan godišnji odmor, a koji tužilac nije koristio. Tužilac ne bi ni imao prekid u trajanju od 35 dana, jer je upravo ovaj prekid trebao da bude obavezni godišnji odmor koji mu nije omogućen. Radnopravni status tužioca ne uređuje se Zakonom o budžetskom sistemu. Njegove odredbe isključivo se odnose na postupanje korisnika javnih sredstava, a sam Zakon ne predviđa nijednu obavezu, niti odgovornost kao ni sankciju za radnika.

Revizija nije osnovana.

Tužilac je kod tuženog bio radno angažovan na poslovima ... tehničara u periodu od 11.06.2013. godine zaključno sa 02.06.2017. godine, kombinovanjem ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima, sa dva prekida radnog odnosa duža od 30 dana. Tužilac nije ostvario vremenski kontinuitet rada na istovrsnim poslovima propisan članom 37. stav 2. u vezi stava 6. Zakona o radu. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je ocenio prvostepeni sud da su u konkretnom slučaju ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno odredbi člana 197. stav 1. Zakona o radu, ali je drugostepeni sud osnovano našao da se u odnosu na tuženo javno preduzeće primenjuju odredbe o zabrani zasnivanja radnog odnosa propisane Zakonom o budžetskom sistemu, koje prvostepeni sud nije imao u vidu prilikom odlučivanja.

U periodu od 12.08.2015. godine do 31.12.2019. godine u Republici Srbiji primenjivao se Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ("Službeni glasnik RS", br. 68/15...95/18). Članom 1. stavom 1. navedenog zakona propisano je da se ovim zakonom utvrđuje način određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i obim i rokovi smanjenja broja zaposlenih (racionalizacija) do dostizanja utvrđenog maksimalnog broja zaposlenih. U cilju sprovođenja pomenutog zakona Vlada Republike Srbije je donela Odluku o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu ("Službeni glasnik RS", br. 101/15...43/17) i Odluku o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2017. godinu ("Službeni glasnik RS", br. 61/17...88/19). Ovim odlukama je određen maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave, pa je tako određen i maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u Institutu za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja“. Obaveza svih institucija bila je da sprovedu racionalizaciju tako što će smanjiti broj zaposlenih na neodređeno vreme najmanje do broja zaposlenih koji je određen navedenim odlukama. Stoga u Institutu za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja“ u periodu od 12.08.2015. godine do 31.12.2019. godine nije postojala mogućnost zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, pa samim tim ni prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Imajući u vidu navedeno, drugostepenom odlukom tužbeni zahtev pravilno je odbijen, pa su suprotni revizijski navodi neosnovani.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić