Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1714/19 od 28.11.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog, pa je preinačena prvostepena presuda, tako što se tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime novčane naknade u obliku rente isplati iznos od 6.104.214,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2018. godine pa do konačne isplate, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka u dosuđenom iznosu od 544.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate, odbijaju kao neosnovani, i tako što se tužilac obavezuje da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 654.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do konačne isplate, u roku od osam dana po prijemu prepisa presude, dok se zahtev tuženog preko ovog pa do traženog iznosa od 939.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa odbija kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđen odbijajući deo odluke o troškovima postupka sadržan u prvostepenoj presudi. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupa, a tužilac je obavezan da tuženom na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati iznos od 170.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od izvršnosti odluke pa do konačne isplate, sve u roku od osam dana po prijemu prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužilac pobija navedenu drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tužene na poslovima ... u toku 2008. godine. Tokom rada, dana 04.03.2008. godine se povredio, tako što je parče metala otpalo i udarilo ga u levo oko. Nakon povrede tužilac je bio na lečenju šest meseci, a potom je sa tuženom zaključio Ugovor o radu na određeno vreme u trajanju od godinu dana u periodu od 15.10.2008. godine do 15.10.2009. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog isteka roka na koji je zasnovan. Iz nalaza veštaka oftalmologa od 18.02.2014. godine i dopunskog nalaza od 08.05.2014. godine, utvrđeno je da je lečenje tužioca trajalo od 04.03.2008. godine do 09.07.2008. godine, a da su povremene kontrole obavljane u periodu od 2010. do 2014. godine radi praćenja stanja desnog oka, te da prepisana terapija u ovom periodu ima više psihološki značaj radi lakšeg prihvatanja gubitka organa, kao i da ukupno umanjenje radne sposobnosti tužioca za poslove koji zahtevaju dobar vid na oba oka iznosi 30%. Uvidom u združene spise prvostepenog suda P1 147/10 utvrđeno je da je tužilac u tom predmetu podneo tužbu 08.01.2010. godine sa tužbenim zahtevom za naknadu nematerijalne i za naknadu materijalne štete (kapitalizirane rente), protiv tuženog, a povodom istog štetnog događaja. Podneskom tužioca od 19.05.2011. godine je preciziran tužbeni zahtev i to samo po osnovima za naknadu nematerijalne štete, o kom tužbenom zahtevu je i odlučeno pravnosnažnom presudom od 06.06.2012. godine kojom je tuženi obavezan da tužiocu isplati dosuđene iznose na ime naknade nematerijalne štete uz utvrđeni doprinos tužioca nastanku štete od 30%. Po žalbi tuženog ta prvostepena presuda je preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3321/11 od 15.09.2011. godine na taj način što je doprinos tužioca nastanku štete uvećan za 70%. Tužilac nije ostvario pravo na invalidsku penziju (čak ni nakon kasnijeg odstranjenja bubrega, koje nema veze sa ovde štetnim događajem), a prema iskazu samog tužioca saslušanog kao stranke, isti je kod tuženog, radeći kao neprijavljeni radnik primao iznos od 22.000,00 dinara mesečno, dok je bio na lečenju tuženi mu je slao iznos od 20.000,00 dinara mesečno, a po zaključenom Ugovoru o radu na određeno vreme od 15.10.2008. godine do 15.10.2009. godine, po kome je radio na poslovima portira, obzirom da po svom iskazu nije bio sposoban za fizičke poslove zbog izgubljenog vida na levom oku, primao je zaradu u iznosu od 15.000,00 dinara mesečno. Lečenje tužioca je završeno 09.07.2008. godine, a po njegovom sopstvenom iskazu, već sa 15.10.2008. godine je imao saznanje da zbog umanjenja radne sposobnosti ostvaruje manju zaradu, rasporedom na mesto ... gde je ostvarivao zaradu od po 15.000,00 dinara mesečno, u odnosu na prethodno isplaćeni mesečni iznos od 23.000,00 dinara koliko je primao pre povređivanja na radu na drugim poslovima kod tuženog.

Tužbom u ovoj parnici tužilac potražuje naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti od 30% u vidu kapitalizirane rente.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je precizirani tužbeni zahtev tužioca za isplatu kapitalizirane rente u ukupnom iznosu u skladu sa datim nalazom i mišljenjem veštaka aktuarske i ekonomsko- finansijske struke, u celosti osnovan, pa je odlučio kao u izreci prvostepene presude.

Drugostepeni sud nalazi da prvostepeni sud uopšte nije imao u vidu pravnosnažno utvrđeni doprinos tužioca nastanku štete od 70%, shodno odredbi člana 192. stav 1. ZOO, i da nije pravilno cenio istaknuti prigovor zastarelosti, odnosno da se u obrazloženju svoje odluke uopšte nije ni izjasnio o istaknutom prigovoru zastarelosti, već je jedino citirao odredbu člana 361. ZOO, a da pritom nije dat nijedan jedini razlog o primenjivosti iste na konkretan slučaj.

Stoga je drugostepeni sud cenio istaknuti prigovor zastarelosti pa je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, našao da je osnovan i da je predmetno potraživanje zastarelo.

Naime, kod nesporne činjenice da je tužilac zadobio povredu radeći kod tuženog kao neprijavljeni radnik (za koji period nije tražio utvrđenje postojanja radnog odnosa), tužiocu, po shvatanju drugostepenog suda, kao neprijavljenom radniku ne pripada naknada štete prema odredbi člana 164. Zakona o radu. Međutim, naknada materijalne štete (u vidu izgubljene zarade) mu pripada prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu propisanim ZOO (član 189. stav 1. i član 190), a s tim u vezi na konkretan slučaj se imaju primeniti i rokovi zastarelosti propisani istim zakonom (član 376. ZOO u vezi čl.360, čl.361. i čl.362. ZOO). Tužilac je zadobio povredu kod tuženog dana 04.03.2008. godine. Prvobitno podneta tužba od 08.01.2010. godine u predmetu istog suda P1 147/10 u pogledu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete (kapitalizirane rente) se ima smatrati povučenom, pa se, shodno odredbi člana 202. stav 3. ZPP, povučena tužba tretira kao i da nije bila podneta i može se ponovo podneti, sledom čega podizanjem tužbe u tom predmetu nije došlo do prekida zastarelosti u smislu odredbe člana 389. stav 1. ZOO. Pritom se, po shvatanju drugostepenog suda, zastarelost podnetog zahteva za naknadu štete (rentnog odštetnog zahteva) ravna prema odredbi člana 376. ZOO, bez obzira na to da li se naknada zahteva za već nastalu štetu ili za štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastati u budućnosti i bez obzira na to da li se naknada buduće štete zahteva u obliku rente ili u jednokratnom iznosu, kao što je ovde slučaj.

S obzirom na izloženo, a imajući u vidu datum podnošenja tužbe (27.08.2013. godine), te datum saznanja za štetu kao posledicu povrede od 04.03.2008. godine, tj. kada je tužilac saznao da zbog umanjenja radne sposobnosti ostvaruje manju zaradu (15.10.2008. godine), drugostepeni sud je našao da se osnovano izjavljenom žalbom ukazuje da je potraživanje po ovoj tužbi zastarelo shodno odredbi člana 376. ZOO.

Drugostepeni sud je cenio isticanje punomoćnika tužioca da se u konkretnom slučaju rokovi zastarelosti ne mogu računati od dana nastanka povrede već od datuma kada je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog tj. od 05.10.2009. godine, pa je našao da je neosnovano, a u svakom slučaju bez uticaja na donošenje drugačije odluke, obzirom na istek subjektivnog roka propisanog odredbom člana 376. ZOO.

Kako je preinačio prvostepenu presudu u pogledu glavnog zahteva, drugostepeni sud je preinačio i odluku prvostepenog suda o troškovima postupka, tako što je zahtev tužioca za naknadu troškova u celosti odbijen, a tužilac obavezan da tuženom naknadi potrebne troškove za vođenje ove parnice shodno odredbi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom presudom pravilno odbijen zahtev tužioca za naknadu tražene materijalne štete u vidu kapitalizirane rente, zbog zastarelosti potraživanja i da je za takvu odluku drugostepeni sud dao pravilne razloge koje u svemu prihvata revizijski sud.

Odredbom člana 376. stav 1. ZOO („Sl. list SFRJ“, br.29/78, 29/85, 45/89 i 57/89) i („Sl. list SRJ“, br.31/93, 22/93, 23/90, 35/99 i 44/99), propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Prema stavu 2. istog člana, u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Kako je tužba u ovom sporu podneta 27.08.2013. godine, dok je lečenje tužioca završeno 09.07.2008. godine, a po njegovom sopstveno iskazu već sa 15.10.2008. godine je imao saznanja da zbog umanjenja radne sposobnosti ostvaruje manju zaradu rasporedom na mesto portira, tužiočevo potraživanje naknade tražene materijalne štete je zastarelo, obzirom da je protekao subjektivni rok od tri godine od kada je tužilac doznao za štetu.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić