Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 124/04 i 111/09), koji zakon se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. novog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju i tužilja revizijom ukazuje (pogrešno se pozivajući na odredbu člana 407. stav 1. tačka 1. u vezi člana 374. stav 2. tačka 2. novog ZPP).

Pravilno je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja tužene od 05.06.2009. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), s obzirom da je utvrđeno da je tužena, zbog organizacionih promena, 07.05.2009. godine usvojila Program rešavanja viška zaposlenih, sa utvrđenim kriterijumima, među kojima je i dobrovoljno prijavljivanje zaposlenih po socijalnom programu, koji je tužilja prihvatila, podnošenjem pismenog zahteva od 13.04.2009. godine.

Pre donošenja rešenja, tužena je 02.04.2009. godine donela Pravilnik o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je broj izvršilaca u Sektoru oglasa smanjen sa 95 na 79, od čega u Odseku šaltera, gde je radila tužilja, broj referenata je smanjen sa 10 na 7. Tužena je donela i Program rešavanja viška zaposlenih od 07.05.2009. godine, uz saglasnost Nacionalne službe za zapošljavanje i pribavljeno mišljenja reprezentativnih sindikata, čime je postupila u skladu sa odredbom člana 155. stav 2. i 3. i člana 156. Zakona o radu. Programom je kao jedan od kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih predviđena i dobrovoljnost, u kom slučaju će zaposlenima, koji se dobrovoljno prijave do 13.04.2009. godine, otpremnina biti isplaćena u skladu sa aneksom 2 Kolektivnog ugovora, što podrazumeva isplatu zakonske otpremnine uvećane za 150 evra za svaku godinu staža osiguranja. Po ovom kriterijumu je i tužilja proglašena tehnološkim viškom, s obzirom da je na pismeni poziv tužene da se jave zaposleni koji su zainteresovani da budu proglašeni za tehnološki višak, podnela pismeni zahtev od 13.04.2009. godine. Tužilji su isplaćene zarade, ali i otpremnina u visini predviđenoj Programom za slučaj dobrovoljnog prijavljivanja (u skladu sa aneksom 2 Kolektivnog ugovora), čime je ispoštovana i odredba člana 158. i 192. Zakona o radu.

Tačni su navodi revizije da zakon ne predviđa pojam dobrovoljnog tehnološkog viška, jer Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već odredbama člana 153. do 158, propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Međutim, poslodavac je dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih, kada se stekne neki od uslova iz člana 153. ovog Zakona, a programom poslodavac sam određuje kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, te kao jedan od kriterijuma može predvideti i dobrovoljno prijavljivanje zaposlenih. To je učinjeno i u konkretnom slučaju, uz pružanje povoljnijih uslova zaposlenima koji se sami prijave da budu proglašeni tehnološkim viškom – i to isplatom zakonske otpremnine uvećane za 150 evra za svaku godinu staža osiguranja.

Imajući u vidu da je tužilja prihvatila poziv tužene i 13.04.2009. godine podnela pismeni zahtev da bude proglašena tehnološkim viškom uz isplatu stimulativne otpremnine (u skladu sa aneksom 2 Kolektivnog ugovora), to je bez uticaja činjenica što je tužilja bila sindikalni predstavnik. Naime, odredbom člana 188. Zakona o radu jeste propisano da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ali u konkretnom slučaju rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužilji nije doneto na osnovu odluke poslodavca o proglašenju tužilje za tehnološki višak, već na osnovu pismenog zahteva tužilje, kojom se ona sama dobrovoljno prijavila da joj radni odnos prestane po ovom osnovu. U takvoj situaciji rešenje tužene ima deklerativni, a ne konstitutivni karakter, kako to pravilno nalaze i nižestepeni sudovi.

Navodi u reviziji kojima se ukazuje na ništavost dela pismene izjave tužilje od 04.06.2009. godine (o odricanju od budućih zahteva koji nastanu ili su u vezi sa prestankom radnog odnosa), nisu od uticaja na zakonitost pobijane pravnosnažne odluke, jer je rešenje tužene doneto na osnovu pismenog zahteva tužilje od 13.04.2009. godine, a tužbom nije postavljen i zahtev za poništaj ili utvrđenje ništavosti ove izjave (od 04.06.2009. godine), a pri tom tužilji nije uskraćeno pravo da pred sudom osporava zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa.

Kako je na ovaj način utvrđeno da je pobijano rešenje tužene doneto u zakonitom postupku, da prilikom donošenja rešenja nije došlo do povrede prava tužilje zaštićenog članom 188. Zakona o radu, da je ispoštovana i odredba člana 192 Zakona, jer su tužilji isplaćene izostale zarade kao i stimulativna otpremnina, a tužilja nije ukazivala da je pisanu izjavu od 13.04.2009. godine dala uz postojanje mana volje (zabluda, prinuda pretnja), to je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, ovaj sud nije cenio, jer se primenom člana 398. stav 2. ZPP, revizija iz ovih razloga ne može izjaviti.

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.