Protiv presude drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene i bio raspoređen na odgovarajuće poslove u službi za ... . Obračun i isplatu zarade tužena je vršila prema utvrđenom koeficijentu od 8,00, ali u manjem iznosu od minimalne zarade. Tako utvrđena zarada po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji uvećana je za 50% po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade i to u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade za period od aprila 2016. do januara 2019. godine u iznosu od 106.34925 dinara, kao i razlika u visini tzv. „Kosovskog dodatka“ za isti period u iznosu od 49.200,44 dinara.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da je tužiocu isplaćena zarada u manjem iznosu u odnosu na pripadajuću zaradu u visini minimalne zarade uvećane za „Kosovski dodatak“ od 50% na mesečnom nivou. Visina neisplaćene razlike je utvrđena nalazom veštaka koji nije osporen od strane tužene. Zato je usvojen tužbeni zahtev u celosti.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda. Taj sud smatra da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Zato taj sud smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ovo je iz razloga što tužilac, shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/2017, 86/2019), saglasno članu 5. stav 2. ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz tih razloga, a na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP preinačena je drugostepena presuda i odlučeno kao u izreci.

Odluka o troškovima spora doneta je u skladu sa postavljenim troškovnikom od strane punomoćnika tužioca i istom je po tom osnovu dosuđena naknada nastalih troškova revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Ovakva odluka je zasnovana na odredbama člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković