Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijenu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac tužbom podnetom sudu 27.04.2017. godine potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu zbog neisplaćenog regresa za godišnji odmor za period od 01.09.2015. godine do 31.03.2017. godine. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen na neodređeno vreme u OJ ... kod pravnog prethodnika tuženog VV počev od 11.05.2007. godine, a nakon statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, sa tuženim je zaključio Aneks br. 3. Ugovora o radu. Aneksom br. 4. Ugovora o radu je konstatovano da je tuženi preuzeo Kolektivni ugovor za pravnog prethodnika kao poslodavca prethodnika sa pripadajućim aneksom kojim je izmenjen ugovor o radu tako što je tužilac premešten na poslove pomoćnika ... u Sekciji za ... – OJ za ... sa opisom posla. U aneksu je navedeno da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja, između ostalog, iz člana 120. Zakona o radu kojim članom je propisano da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć, naknadu za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora i druga primanja. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora počev od 2000. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu utvrđujući visinu naknade na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz prethodnog Kolektivnog ugovora (poslodavca prethodnika) i na osnovu raspoložive dokumentacije.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor, sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine ističući da se pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Po stavu drugostepenog suda, navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca što proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je ukazivanje tužioca u reviziji na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( „Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006.godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama članova 153, 154,163. I 165. ZPP i važećoj AT i TT dosuđeni su troškovi revizijskog postupka u iznosu od 88.250,00 dinara i to za sastav revizije (12.000,00 dinara), taksu za reviziju (30.500,00 dinara) i taksu za revizijsku presudu (45.750,00), sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić