Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ... i ŽŽ iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Marija Joksović, advokat iz ... protiv tuženog „Srboexport Transport“ d.o.o. za prevoz robe i špediciju, Obrenovac, čiji je punomoćnik Dušica Grba, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 486/20 od 11.03.2021. godine, u sednici održanoj 08.12.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 486/20 od 11.03.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 486/20 od 11.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Obrenovcu P1 45/2018 od 11.04.2019. godine, stavovima prvim, trećim, petim, šestim i devetim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog i obavezan je tuženi kao poslodavac da tužiocima prizna radni staž i isti upiše u radnu knjižicu, i po tom osnovu izvrši uplatu doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje za tužioce kod nadležnog Republičkog fonda PIO i to: tužiocu AA za period od 01.01.2009. godine do 01.06.2012. godine, tužiocu BB za period od 01.08.2011. godine do 01.06.2012. godine, tužiocu VV za period od 01.04.2012. godine do 01.05.2012. godine tužiocu GG za period od 01.01.2009. godine do 01.06.2012. godine i tužiocu EE za period od 01.01.2009. godine do 01.06.2012. godine (bliže navedeno u ovim stavovima izreke). Stavovima drugim, četvrtim, sedmim, osmim, desetim i jedanaestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocima na ime naknade troškova za službena putovanja u inostranstvo isplati i to: tužiocu AA 5.142,52 dolara i 303,44 evra, tužiocu BB 1.778,15 dolara i 654,42 evra, tužiocu DD 2.647,03 evra i 605 dolara, tužiocu ĐĐ 4.758,19 dolara i 313,30 evra, tužiocu EE 1.171 dolar i 4.305,22 evra i tužiocu ŽŽ 5.074,96 evra i 6.180,28 dolara, sve sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati od 10.06.2015. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti (bliže navedeno u ovim stavovima izreke). Stavom dvanaestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka od 1.180.887,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke, pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 486/20 od 11.03.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem, petom, šestom i devetom izreke, u delovima kojima je odlučeno o priznavanju radnog staža i upisu istog u radne knjižice i tužba tužilaca AA, BB, VV, GG i EE u tom delu je odbačena. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u ostalom delu stava prvog, stavu drugom, ostalom delu stava trećeg, stavu četvrtom, ostalim delovima stavova petog i šestog, stavovima sedmom i osmom, ostalom delu stava devetog, stavovima desetom, jedanaestom i dvanaestom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stavova drugog i trećeg izreke) tuženi je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), nisu ispunjeni. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Prema razlozima pobijane drugostepene presude, tužiocima su dosuđene dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo primenom odredbi člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 22. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/2007), kod utvrđenja da tuženi nije isplaćivao tužiocima dnevnice za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, koje su im obračunate u visini propisanoj Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Imajući u vidu navedeno, ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o navedenom pravnom pitanju, niti za novim tumačenjem prava. Dnevnice za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu ne mogu biti ugovorene kao deo osnovne zarade, već predstavljaju zasebne troškove, na čiju naknadu svaki zaposleni ima pravo u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu. Visina dnevnica uređena je Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Kako je zakonom i podzakonskim aktima regulisano pravo zaposlenog na naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, to nema mesta tumačenju prava o navedenom pravnom pitanju. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, budući da pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, a kada se u ovoj vrsti spora tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju se ne radi o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. ZPP, iako tužioci traže zaštitu prava iz radnog odnosa, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, već utvrđenje činjenice da su tužioci AA, BB, VV, GG i EE bili u radnom odnosu, a radi ostvarenja novčanog potraživanja na ime naknade troškova za službena putovanja u inostranstvo.

Tužba radi isplate, podneta je 10.06.2015. godine, a podneskom od 03.04.2018. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ceni se u odnosu na svakog tužioca pojedinačno. S obzirom da oni nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pobijana vrednost spora u odnosu na: tužioca AA je 5.142,52 dolara i 303,44 evra, tužioca BB je 1.778,15 dolara i 654,42 evra, tužioca DD je 2.647,03 evra i 605 dolara, tužioca ĐĐ je 4.758,19 dolara i 313,30 evra, tužioca EE je 1.171 dolar i 4.305,22 evra i tužioca ŽŽ je 5.074,96 evra i 6.180,28 dolara, sve u dinarskoj protivvrednosti. Ovi pojedinačni iznosi, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavljaju dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Takođe, revizijom se napada i odluka o troškovima postupka, koja ne predstavlja rešenje protiv koga se revizija može izjaviti u smislu člana 28. u vezi člana 420. ZPP, stoga revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić