.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1734/2019
11.03.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, kao članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Bukumirović advokat iz ..., protiv tuženog JKP GSP „BEOGRAD“ sa sedištem u ..., radi poništaja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2518/16 od 30.11.2018. godine, na sednici veća održanoj 11.03.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2518/16 od 30.11.2018. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 11/11 od 18.04.2016. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena su rešenja tuženog broj .../..., ... od 21.07.2003. godine o otkazu ugovora o radu i rešenje tuženog broj .../... od 23.06.2003. godine, kao nezakonita i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu u kom je tražio da sud obaveže tuženog da ga rasporedi na poslove i radne zadatke radnog mesta vozač, koji odgovaraju tužiočevom stepenu stručne spreme, stečenom znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi štetu na ime izostale zarade u periodu od 21.07.2003. godine do 31.07.2015. godine, u ukupnom neto iznosu od 2.854.607,40 dinara, sa pripadajućom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati i to pojedinačno opredeljene iznose bliže određene ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu naknadi štetu na ime izostale zarade za januar mesec 2012. godine u iznosu od 4.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 21.07.2003. godine do 31.07.2015. godine, nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih-Filijala ..., za naznačene mesece i dosuđene iznose bliže određene ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za mesec januar 2012. godine nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih- Filijala ..., na iznos od 4.000,00 dinara kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 717.093,00 dinara, dok je stavom osmim izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2518/16 od 30.11.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, petom i sedmom izreke.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu reviziju na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i našao je revizija tuženog neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. istog zakona, zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem tuženog od 21.07.2003. godine, otkazan Ugovor o radu broj .../... od 23.06.2003. godine, na osnovu odredbe člana 103. stav 3. Zakona o radu, zbog toga što je dana 27.06.2003. godine odbio da potpiše Aneks broj ... Ugovora o radu, kojim mu se menja mesto rada, tako što se za mesto rada umesto pogona „...“ određuje pogon „...“. Tuženi je doneo i rešenje o promeni mesta rada dana 23.06.2003.godine. Utvrđeno je i da tužilac u periodu od 26.06.2003. godine do 04.07.2003. godine nije radio, jer se nalazio na bolovanju, što proizlazi iz medicinske dokumentacije i iskaza svedoka BB i doktorke VV, te da je po povratku sa bolovanja 04.07.2003. godine, nastavio da radi u pogonu„...“ do 17.07.2003. godine, nakon čega je otišao na godišnji odmor do 08.08.2003. godine, a kada se vratio sa godišnjeg odmora uručeno mu je rešenje o otkazu. Tužilac nije pozivan pisanim putem da potpiše aneks dok je bio na bolovanju iako je to bila praksa kod tuženog, niti je imao razloga da odbije premeštaj u drugi pogon, jer je i sam zahtevao premeštaj u pogon „...“, a što su svojim iskazima potvrdili svedoci GG i DD.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da je tuženi postupio suprotno zakonu, jer tužilac nije odbio da potpiše Aneks br. ... Ugovora o radu od 23.06.2003.godine, pa tako nije mogao da nastupi ni otkazni razlog iz odredbe člana 103 stav 3 Zakona o radu, kao i da se izmena uslova rada vrši aneksom ugovora o radu, a ne rešenjem, kako je to učinio tuženi, zbog čega su rešenja o otkazu i promeni mesta rada nezakonita.
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i promeni mesta rada, pa je revizija tuženog odbijena.
Odredbom člana 103. stav 1. i 3. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.70/2001, 73/2001), propisano je da poslodavac može da ponudi zaposlenom zaključivljanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima,, a da zaposlenom koji odbije da zaključi ugovor o radu u smislu stava 2. ovog člana, poslodavac može da otkaže ugovor o radu.
Imajući u vidu prethodno naznačenu normu, te utvrđeno činjenično stanje proizlazi da tuženi nije dokazao da je tužilac odbio da potpiše aneks ugovora o radu, tako da nije bilo ni osnova za donošenje rešenja o promeni mesta rada i rešenja o otkazu ugovora o radu, pa je pravilno usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj ovih rešenja.
Suprotno navodima revizije tužilac se spornog dana 27.06.2003.godine, nalazio na bolovanju, što je utvrđeno iz medicinske dokumentacije tužioca i na osnovu iskaza svedoka doktorke VV koja je tužiocu napisala doznake i otvorila bolovanje.
Suprotno revizijskim navodima nije došlo ni do pogrešne primene materijalnog prava, odnosno do pogrešne primene odredbe člana 103. Zakona o radu, imajući u vidu da tužilac nije odbio da potpiše Aneks Ugovora o radu, a što proizlazi iz svih izvedenih dokaza tokom prvostepenog postupka.
Kako je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu usvojen, a imajući u vidu akcesorni karakter zahteva za vraćanje na rad i dosuđivanje naknade na ime izgubljene zarade i uplate doprinosa, pravilne su i odluke sadržane u stavu trećem i petom izreke prvostepene presude, primenom odredbe člana 108. stav 2. i 3. tada važećeg Zakona o radu.
Takođe, pravilno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude.
Tuženom nisu priznati troškovi za izjavljenu reviziju, jer po oceni ovog suda po istoj nije uspeo, primenom odredbe člana 150. ZPP-a.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.
Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
