.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1735/2020
21.01.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilaca: 1. AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Vignjević, advokat iz ... i 2. BB iz ..., čiji je punomoćnik Jovica Paunković, advokat iz ..., protiv tuženog „Frikom“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Miodrag Jovanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4022/18 od 07.06.2019. godine, u sednici održanoj 21.01.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4022/18 od 07.06.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3960/11 od 13.06.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA pa je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu br. .. od 02.08.2011. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca AA vrati na rad. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA, na ime naknade štete u visini izgubljene zarade, za period od avgusta 2011. godine do februara 2017. godine, isplati taksativno navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke odbačena je tužba tužioca AA u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da na iznose zarade iz stava trećeg izreke uplati pripadajuće doprinose po odbitku, koje je tuženi dužan da obračuna, obustavi i uplati na propisani jedinistveni uplatni obračun objedinjene naplate. Stavom petim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca BB pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog br. .. od 02.08.2011. godine i obavezan je tuženi da ga vrati na rad. Stavom šestim izreke, odbačena je tužba tužilaca u delu u kome su tražili da se obaveže tuženi da ih rasporedi na konkretna radna mesta. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 472.762,00 dinara. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 296.250,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4022/18 od 07.06.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3960/11 od 13.06.2018. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, petom, sedmom i osmom izreke.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.
Tužilac BB je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pored toga, nije učinjena ni bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku imajući u vidu da se drugostepeni sud izjasnio na ključne žalbene navode tuženog.
Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog, na neodređeno vreme. Tužilac AA (prvotužilac) je radio na poslovima magacionera magacina sirovina i ambalaže, a tužilac BB (drugotužilac) je obavljao poslove glavnog magacionera u istom magacinu.
Osporenim rešenjima tuženog od 02.08.2011. godine tužiocima su otkazani ugovori o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Prema obrazloženju ovih rešenja tužioci su svojom krivicom učinili povredu radne obaveze utvrđene odredbom člana 67. stav 1. tačka 4. i tačka 16. Kolektivnog ugovora kod tuženog (zloupotreba položaja i falsifikovanje novčanih i drugih dokumenata). U nastavku obrazloženja se navodi da je na osnovu podataka iz informacionog sistema utvrđeno da je tužilac AA, kao magacioner, izdao fiktivne naloge dana 14.03.2011. godine (br. ..), dana 16.03.2011. godine (br. ..) i dana 28.04.2011. godine (br. ..). U pogledu tužioca BB, osporenim rešenjem se navodi da je izdao fiktivni nalog dana 02.06.2011. godine pod br. .. . Donošenju osporenih rešenja prethodilo je pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu iz razloga navedenih u sadržini osporenih rešenja.
Iz sadržine iskaza saslušanih svedoka i tužilaca utvrđen je način rada zaposlenih u magacinu kod tuženog prilikom trebovanja robe od strane proizvodnih pogona. Posebno je utvrđeno da je rad u magacinu intenzivan, da nemaju svi zaposleni u magacinu svoju šifru pod kojom se pristupa u program „Aurora“, da pojedini zaposleni koriste šifre ostalih magacionera, da je česta praksa zbog obima posla da se ne vrši odjavljivanje pojedinačnog naloga magacionera nakon izdavanja robe, da je čest slučaj da jedan nalog ostaje aktivan (bez odjave) i po završetku smene, nekad i po nekoliko dana neprekidno, da magacioneri znaju šifre ostalih magacionera za pristup u program „Aurora“, te da je saslušanim rukovodiocima tuženog ova okolnost bila poznata. Takođe je utvrđeno da su dva od ukupno četiri naloga, za koja je zadužen tužilac AA, izdata nakon isteka radnog vremena ovog tužioca, to jest u drugoj smeni.
Takođe je utvrđeno da su presudom Višeg suda u Beogradu K 256/13 od 22.02.2016. godine tužioci oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo pronevere, povodom radnji zbog kojih im je otkazan ugovor o radu.
Ocenom sadržine nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina zarade koju bi tužilac AA ostvario pod uslovom da je ostao u radnom odnosu kod tuženog.
Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da tuženi nije dokazao da su tužioci izvršili povrede radnih dužnosti koje su im osporenim rešenjima stavljene na teret i da su stoga rešenja o otkazu ugovora o radu tužilaca nezakonita.
Izloženo stanovište, kao pravilno, prihvata i Vrhovni kasacioni sud.
Naime, tužiocima, kao radnicima u magacinu, stavljeno je na teret da su u internom programu poslodavca kreirali četiri fiktivna naloga (međuskladišnice), kako bi stvorili privid da je određenom količinom robe (šećera) zadužen pogon proizvodnje, iako sporna roba nikada nije isporučena u proizvodnju. Kao osnov za otkazivanje ugovora o radu tužilaca navodi se povreda radnih dužnosti utvrđena opštim aktom – kolektivnim ugovorom kod poslodavca i to članom 67. stav 1. tačka 4. (zloupotreba položaja) i tačka 16. (falsifikovanje novčanih i drugih dokumenata).
Utvrđene činjenice upućuju na zaključak da je proces rada kod tuženog uspostavljen tako što magacioneri na pisani zahtev proizvodnje (trebovanje) sačinjavaju međuskladišnicu kojom se potvrđuje činjenica izdavanja sirovine. Kako je kod tuženog proces rada intenzivan i dinamičan, to je česta praksa da proizvodnja zahteva sirovine telefonom, a međuskladišnica za ovako trebovanu robu se izdaje na kraju smene. Takođe je utvrđeno da se ovaj akt izdaje upotrebom programa „Aurora“, ali da nemaju svi magacioneri svoju šifru (nalog), nego koriste tuđu. Osim toga, iz iskaza saslušanih je utvrđeno da se pod jednom šifrom neprekidno vrše promene stanja robe tokom celog dana, pa čak i nekoliko dana zaredom, posebno zbog činjenice da prilikom odjave i nove prijave program „zakoči“, čime rad magacina bude paralisan. Rukovodiocima sektora koji su saslušani ovi podaci su bili poznati.
Kod napred izloženog, pravilan je stav nižestepenih sudova da nije dokazano da su tužioci učinili povredu radne dužnosti koja je kvalifikovana kao otkazni razlog, odnosno da nisu zloupotrebili procedure i falsifikovali radne isprave. Ovo, stoga, što su sporne naloge (međuskladišnice) mogli da izrade bilo koji magacioneri kojima je pristup programu bio omogućen. Za zakonitost osporenih rešenja tuženi je morao da dokaže da su upravo tužioci kreirali fiktivne naloge. Pri tom, dva od tri naloga koja je prema osporenom rešenju kreirao tužilac prvog reda nastala su u vreme kada isti nije radio, to jest po isteku njegove smene. Izneto upućuje na zaključak da tužilac prvog reda faktički nije mogao da preduzme ove radnje i drugo, da je korišćenje tuđe šifre za pristup programu tuženog uobičajena pojava u toku rada.
Iako to nije odlučno, bitno je napomenuti da je po ovom osnovu protiv tužilaca vođen krivični postupka, za krivično delo pronevere, te da su u tom postupku pravnosnažno oslobođeni od optužbe.
Ovaj sud prihvata i razloge drugostepenog suda da je tuženi, kao poslodavac, bio dužan da organizuje procese rada. Pored ostalog, da svim magacionerima obezbedi pristupne šifre ili da na drugi adekvatan način obezbedi identifikaciju izvršioca promene u programu sa konkretno izvršenom izmenom stanja sirovina. Nema odgovornosti tužilaca ukoliko su nekada koristili tuđu šifru tokom rada ili dozvoljavali drugim licima da pristupe programu upotrebom njihove šifre, jer je to bio opšteprihvaćeni način rada u magacinu tuženog.
Shodno navedenom, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da otkazni razlog kod tužilaca nije nastupio, jer tuženi nije dokazao da su tužioci preduzeli radnje koje je tuženi kvalifikovane na taj način. Pobijana odluka je zasnovana na pravilnoj primeni člana 191. stav 1. Zakona o radu, kako u delu u kome su poništena rešenja o otkazu ugovora o radu a tužioci vraćeni na rad, tako i u delu u kome je tužiocu prvog reda dosuđena šteta po osnovu neisplaćene zarade, shodno obračunu sudskog veštaka.
Na osnovu izloženog i primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je odlučio kao u izreci ove presude.
Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
