Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 794/22 od 09.03.2022. godine, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložila je da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u osnovnim školama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun zarade 6,30%. Tužena je tužilji u spornom periodu obračunavala zaradu tako što je koeficijent množen sa propisanom osnovicom za dati mesec. Tako obračunata osnovna zarada tužilje u spornom periodu bila je manja od minimalne zarade, pa je tužena korigovala i isplaćivala zaradu tužilji u visini propisane minimalne zarade. Tužena u obračunskim listama za tužilju nije posebno iskazivala naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora niti je iskazivala koji deo koeficijenta se odnosi na ove naknade. Veštačenjem je utvrđeno da je, na osnovu prisustva na radu i najpovoljnijeg kriterijuma u uporedno važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, dnevni iznos ishrane u toku rada 250,00 dinara, a mesečni iznos regresa 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou. Po mišljenju sudskog veštaka neisplaćeni topli obrok za tužilju u spornom periodu iznosi 110.057,00 dinara a obračunata zakonska zatezna kamata do dana veštačenja 08.02.2021. godine 17.267,81 dinara, dok neisplaćena naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora 82.640,89 dinara, a obračunata zakonska zatezna kamata do dana veštačenja 08.02.2021. godine 11.799,41 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i tuženu obavezali da joj isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena isplaćivala tužilji minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tužena dužna da joj tu naknadu isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, pravnom analogijom, prema kriterijumima u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017... 129/2021), u odredbi člana 187. stav 3. propisuje da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana Zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niže od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe Zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog Zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakona o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je to što je tužilji, u spornom periodu, isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, prema opredeljenom zahtevu, pripadaju troškovi celog postupka na ime angažovanja javnog pravobranilaštva, na osnovu odredbe člana 162. Zakona o parničnom postupku, i to po 9.000,00 za sastav odgovora na tužbu i jednog podneska, pristup na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, i za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i za sudske takse na žalbu od 13.653,96 dinara i na reviziju od 27.307,92 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić