Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić, Božidara Vujičića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz …, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 733/17 od 09.03.2018. godine, u sednici održanoj 05.09.2018. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 733/17 od 09.03.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 733/17 od 09.03.2018. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi troškova prevoza i troškovima postupka i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 34/15 od 04.11.2016. godine u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ostalom delu, revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 733/17 od 09.03.2018. godine, ODBACUJE SE, kao nedozvoljena

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 34/15 od 04.11.2016. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete za neiskorišćen godišnji odmor za 2011. godinu isplati 1.408,97 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate na glavnicu od 55.328,21 dinara počev od 09.11.2013. godine pa do 30.12.2013. godine. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime troškova veštačenja i advokatskih usluga plati 9.000,00 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom petim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka od 12.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 733/17 od 09.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je obavezan tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na isplaćen iznos glavnice od 55.328,21 dinara na ime naknade štete za neiskorišćen godišnji odmor za period od 09.11.2013. godine do 30.12.2013. godine, u iznosu od 1.408,97 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), imajući u vidu da je tužilac uz reviziju dostavio odluke apelacionih sudova iz kojih proizlazi da su osnovani navodi o različitom odlučivanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana odluka, tužilac je, sa prijavljenim prebivalištem u ..., zasnovao radni odnos na neodređeno vreme u ... u ... u zvanju ... počev od 20.11.2011. godine. Tužilac je usled povećanih potreba službe privremeno upućen na rad u ... u ... počev od od 23.05.2011. godine sve do 31.07.2012. godine. Tužilac svakodnevno putuje od kuće do posla, a troškovi prevoza mu nisu isplaćivani, osim za jedan mesec u 2013. godini. Tužiocu je rešenjem tužene od 07.11.2012. godine utvrđeno pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za septembar 2012. godine u neto iznosu od 10.800,00 dinara. Rešenjem tužene od 21.05.2013. godine, odbijen je zahtev tužioca za priznavanje naknade troškova prevoza za februar 2012. godine uz obrazloženje da tužilac nije dostavio dokaz – iskorišćenu mesečnu kartu u međugradskom saobraćaju. Takođe rešenjem tužene od 08.07.2013. godine odbijen je zahtev tužioca za priznavanje naknade troškova prevoza za april 2013. godine uz obrazloženje da tužilac po isteku kalendarskog meseca u kome je koristio usluge prevoza nije dostavio dokaz – iskorišćenu mesečnu kartu ovlašćenog autoprevoznika. Tužilac se, osim za ova dva meseca, nije obraćao tuženom pisanim zahtevima za isplatu naknade troškova prevoza.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je tužbeni zahtev neosnovan, pozivajući se na odredbu člana 16. i 146. Zakona o državnim službenicima, jer tužilac nije rukovodiocu podneo pisani zahtev za naknadu troškova prevoza za traženi vremenski period.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Tužilac je državni službenik, tako da se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom odredbi Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, broj 62/06...99/10), koji u članu 37. stav 1. propisuje da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. propisano da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove Uredbe propisano je da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom stanovištu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i na osnovu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz ... gde ima prebivalište do mesta rada i za odlazak sa rada, bez obzira što nije podnosio zahtev za naknadu. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuju obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke, a prvostepeni sud će u ponovnom postupku radi pravilne primene materijalnog prava i zakonite odluke u ovoj pravnoj stvari utvrditi za koji period tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena u delu kojim je odlučeno o troškovima veštačenja i advokatskih usluga.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 05.01.2015. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 9.000,00 dinara (koje tužilac potražuje na ime troškova veštačenja i advokatskih usluga), koji iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavljaju dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić