Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je rešenjem tužene od 11.03.2015. godine postavljena za zamenika pravobranioca Autonomne pokrajine Vojvodine, a 12.03.2015. godine Gordana Pušić, Pokrajinski pravobranilac, je elektronskom poštom obavestila tužilju o postavljenju i pozvala je da se u ponedeljak naredne nedelje javi na posao. Tužilja je u ponedeljak 16.03.2015. godine stupila narad, kada je dobila kancelariju, sredstva za rad, a zadužena je i mobilnim telefonom i sa oko 600 predmeta. Međutim, tužena je 22.04.2015. godine donela rešenje kojim se tužilja razrešava dužnosti zamenika pokrajinskog pravobranioca. U obrazloženju rešenja samo se navode odredbe o ovlašćenjima organa za donošenje odluke o imenovanju, postavljenju i razrešenju pokrajinskih funkcionera, kao i period na koji se bira zamenik pravobranioca, ali nisu dati razlozi za donošenje odluke kao u dispozitivu, odnosno razlozi zbog kojih je tužilja razrešena dužnosti na koju je postavljena. Navedeno rešenje tužene sadrži i pouku o pravnom sredstvu da protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba, već se može pokrenuti upravni spor podnošenjem tužbe Upravnom sudu.

Sudovi su utvrdili i da je tužilja počev od 31.01.2003. godine bila upisana u imenik advokata Advokatske komore Vojvodine, a da je već 18.03.2015. godine, a nakon prijema rešenja tužene od 11.03.2015. godine, Advokatskoj komori Vojvodine podnela molbu kojom je tražila da joj se odobri privremeni prestanak bavljenja advokaturom, navodeći i razloge za to (postavljenje za zamenika pravobranioca APV na period od 5 godina). Rešenjem Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine od 31.03.2015. godine, ovaj njen zahtev je odbijen, ali je utvrđeno da su ispunjeni uslovi za prestanak prava na bavljenje advokaturom. Međutim, po prijemu rešenja tužene od 22.04.2015. godine, kojom je razrešenja dužnosti zamenika pravobranioca APV, tužilja je narednog dana Advokatskoj komori elektronskom poštom dostavila dopis kojim povlači svoju molbu, pa je Upravni odbor Advokatske komore Vojvodine 08.05.2015. godine doneo odluku kojom je stavio van snage svoje rešenje od 31.03.2015. godine. Sudovi su utvrdili i da tužilja u period od 18.03.2015. godine, odnosno od stupanja na rad, do 22.04.2015. godine nije obavljala advokatsku delatnost, već je obavljala poslove kojima je bila zadužena kod tužene. Visina plate koju je tužilja ostvarila, ali nije primila, za period rada kod tužene od 18.03. do 22.04.2015. godine, utvrđena je u dosuđenom iznosu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijanu odluku tuženog, utvrdili da je tužena bila u radnom odnosu kod tužene u periodu od 18.03. do 22.04.2015. godine, a tuženu obavezali da tužilju vrati na rad, na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i iskustvu, kao i da joj isplati zaradu za navedeni period rada kod tužene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju pravilno zasnovana stvarna nadležnost osnovnog suda. Naime, odredbom člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 116/08, ... i 13/16) određeno je da osnovni sud u prvom stepenu, između ostalog, sudi u sporovima povodom zasnivanja, postojanja ili prestanka radnog odnosa, o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, kao i o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom. U konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je poništaj rešenja o razrešenju dužnosti zamenika pravobranioca APV, što predstavlja povredu prava u vezi radnog odnosa u pokrajinskom organu, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovo nije predmet upravnog spora u smislu člana 3. Zakona o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS“ br.111/09), već spor koji proističe iz radnog odnosa, bez obzira što je tužena prilikom donošenja svojih odluka bila u obavezi da postupa u skladu sa pravilima upravnog postupka.

Revizijom tužene se neosnovano ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 6. stav 1. Pokrajinske skupštinske odluke o Pravobranilaštvu Autonomne pokrajine Vojvodine („Sl. list APV“ broj 37/14), propisano je da pokrajinski pravobranilac ima jednog ili više zamenika, koje postavlja i razrešava Pokrajinska vlada, na period od pet godina i može biti ponovo postavljen. Primenom odredbe člana 32. tačka 8. u vezi člana 36. stav 6. Pokrajinske skupštinske odluke o Pokrajinskoj vladi („Sl. list APV“ broj 37/14) pokrajinska vlada rešenjem odlučuje o imenovanjima, postavljenjima i razrešenjima pokrajinskih funkcionera koje ne bira skupština.

U konkretnom slučaju pobijana odluka tužene od 22.04.2015. godine, o razrešenju tužilje sa dužnosti zamenika pokrajinskog pravobranioca jeste doneta od strane nadležnog organa, u skladu sa citiranim priopisima. Međutim, odluke nadležnog organa donose se po pravilima upravnog postupka, pa rešenje između ostalog sadrži i obrazloženje, koje mora da sadrži i razloge na kojima je takva odluka zasnovana. Izostanak razloga predstavlja bitnu povredu postupka, a tako donetu odluku čini nepravilnom i nezakonitom (član 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku „Sl. list SRJ“ br. 33/97 i 31/01 i „Sl. glasnik RS“ br. 30/10, koji je u tom periodu bio na snazi). Pravo na obrazloženu odluku, ne samo suda već i bilo kog državnog organa koji odlučuje o pravima i obavezama nekog lica, što podrazumeva i odluke o pravima i obavezama zaposlenih, kao i imenovanih ili postavljenih lica, proizilazi i iz prava na pravno sredstvo, koje je zaštićeno i odredbom člana 36. stav 2. Ustava RS, pa u sudskom postupku za zaštitu povređenog prava sud ceni zakonitost pobijane odluke samo prema opravdanosti razloga navedenih u pobijanom rešenju. To znači da nije dovoljno u obrazloženju odluke navesti samo zakonske i podzakonske akate na kojima se zasniva nadležnost organa koji je odluku doneo i trajanje mandata zamenika pravobranioca, što predstavlja sadržinu obrazloženja u rešenju tužene, već je bilo neophodno navesti i razloge (osnov) zbog kojih je tužilja razrešena dužnosti pre isteka mandata. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju tužena nije postupila na ovaj način, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da izostanak razloga u obrazloženju, na kojima je zasnovana odluka o razrešenju tužilje, tako donetu odluku čini nezakonitom, pa je kao takva pravilno poništena.

Okolnosti koje je tužena isticala u ovom sudskom postupku, kao razlog za razrešenje tužilje (da nije prestala da se bavi advokaturom u periodu od postavljenja na mesto zamenika pravobranioca), ne mogu biti od uticaja na drugačiju odluku o zakonitosti pobijanog rešenja, jer se u sudskom postupku nisu mogli prvi put isticati razlozi za njeno razrešenje, upravo iz napred navedenog razloga da se odluka o eventualnoj povredi prava ovde tužilje – u sudskom postupku može ceniti samo na osnovu razloga iznetih u odluci tužene, kao poslodavca, koji su u konkretnom slučaju izostali. Pri tom, i pored navedenog, sudovi su utvrdili da je tužilja odmah nakon prijema rešenja o postavljenju, od 11.03.2015. godine, podnela zahtev za privremeni prestanak bavljenja advokatskom delatnošću, da joj je rešenjem Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine od 31.03.2015. godine utvrđen prestanak prava na bavljenje advokaturom počev od 11.03.2015. godine, kao i da tužilja, u periodu od postavljenja na dužnost do razrešenja, nije obavljala advokatsku delatnost, već poslove kojima je bila zadužena od strane tužene, na osnovu čega zaključuju da nije ni nastupio razlog koji je tužena istakla u sudskom postupku kao razlog za razrešenje tužilje.

Nužna pravna posledica pravnosnažne sudske odluke o poništaju rešenja o razrešenju je uspostavljanje stanja koje je postojalo pre donošenja takve odluke, što podrazumeva vraćanje na rad, ako zaposleni postavi takav zahtev. U konkretnom slučaju tužilja je izabrana na dužnost zamenika pravobranioca rešenjem tužene od 11.03.2015. godine, što znači da joj mandat nije istekao do momenta donošenja pravnosnažne presude u ovoj pravnoj stvari, pa ima pravo i da se vrati na ovu dužnost do isteka svog mandata. Pri tom, odredbom člana 6. stav 2. Pokrajinske skupštinske odluke o pravobranilaštvu APV, propisano je da kada zamenik pokrajinskog pravobranioca ne bude ponovo postavljen ili ako mu funkcija prestane pre isteka mandata, on ima pravo da bude raspoređen na radno mesto pravobranilačkog pomoćnika, što za tuženu stvara obavezu da u svakom slučaju tužilju vrati na rad, na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, kako je to i odlučeno pobijanom odlukom.

Na prava, obaveze i odgovornosti iz radnih odnosa postavljenih i zaposlenih lica, između ostalog i u pravobranilaštvu Autonomne pokrajine Vojvodine (do 01.12.2016. godine) u spornom periodu primenjivao se Zakon o radnim odnosima u državnim organima („Sl. glasnik RS“ broj 48/91, ... i 23/13, u skladu sa članom 1. i 2. istog Zakona), kojim je, odredbom člana 8. stav 1. tačka 1, propisano da se lice prima u radni odnos u državnom organu na osnovu akta o izboru odnosno postavljenju na funkciju, a primenom stava 2. istog člana, radni odnos se zasniva danom stupanja na rad lica iz stava 1. ovog člana. U skladu sa navedenom zakonskom odredbom, a prema utvrđenom činjeničnom stanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužilja, suprotno navodima revizije, stupanjem na rad – 16.03.2015. godine, a nakon donošenja odluke o postavljenju, zasnovala radni odnos kod tužene i u istom statusu bila do razrešenja i prestanka rada kod tužene, odnosno do 22.04.2015. godine, pa je pravilno i u tom delu usvojen tužbeni zahtev (iako su sudovi, krećući se u okviru postavljenog tužbenog zahteva, svojom odlukom utvrdili da je tužilja u tom periodu bila u faktičkom radnom odnosu).

Radom u svojstvu zaposlenog ili postavljenog lica ostvaruje se pravo i na zaradu (platu), čiju visinu su sudovi pravilno utvrdili prema ceni rada i koeficijentu za obračun plate zamenika pravobranioca, na koju dužnost je tužilja bila postavljena odlukom tužene, pa je pravilno pobijanom odlukom tužena obavezana da tužilji, za period rada, plati ovako utvrđenu zaradu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić