Pravnosnažnom presudom, primenom člana 164. Zakona o radu i čl. 154, 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, usvojen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, koju je tužilac pretpeo u vidu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 50%, usled profesionalne bolesti u vidu trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva, koja je uzrokovana stresnim događajima na ratištu u periodu od 1991. godine do 1999. godine, kada je tužilac kao profesionalni vojnik bio u radnom odnosu kod tužene i učestvovao u ratnim aktivnostima na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Odluka je doneta nakon ocene da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nema mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti u smislu člana 205. u vezi čl. 192. stav 1. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepepni sud prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda da za početak roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećeni obratio lekaru odgovarajuće struke, već kada je bolest, po redovnom medicinskom toku, prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja koje je trajno i zahteva lečenje do kraja života. U konkretnom slučaju iz nalaza i mišljenja veštaka psihijatra utvrđeno je da je tužilac akutne simptome narušavanja zdravlja osetio 2001. godine, kada se lečio ambulatno uz bolovanje od mesec dana, dok dalje lečenje i terapija nisu predloženi. Zbog pogoršanja zdravstvenog stanja ponovo je počeo sa lečenjem u VMA 2014. godine, kada je utvrđeno da kod tužioca postoji profesionalna bolest „trajna promena ličnosti posle katastrofičnog iskustva“ (koja se može razviti i nakon 10 godina od izloženosti jakom stresu ili stresu katastrofične prirode, čak i bez prethodno manifestovanog posttraumatskog stresnog sindroma), zbog koje je tužilac oglašen trajno nesposobnim za profesionalnu vojnu službu uz potpuni gubitak radne sposobnosti i utvrđeno mu pravo na invalidsku penziju počev od 01.08.2016. godine. Kod takvog stanja stvari sledi da je tužilac tužbu, podnetu 08.11.2016. godine, podneo u okviru zakonom propisanog roka za njeno podnošenje, odnosno da potraživanje tužioca nije zastarelo. Nema ni podeljene odgovornosti za štetu, jer je tužilac prve sipmtome bolesti osetio 2001. godine kada se javio lekaru, a tužena je bila u obavezi da prilikom redovnih sistematskih pregleda, koji obuhvataju i psihijatrijske preglede, prati tužiočevo psihičko stanje i eventualno preventivno deluje na napredovanje bolesti tužioca, odnosno prelazak u trajnu promenu ličnosti kao njen konačan oblik.

U reviziji se osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje zasnovano na nalazu i mišljenju sudskog veštaka i osporava ocena izvedenih dokaza, što nisu razlozi za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. ZPP. Pritom, tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nema uslova za odlučivanje u reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.11.2016.. godine. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 123,1412 dinara. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 1.000.000,00 dinara što predstavlja dinarsku protivvrednost 8.120,76 evra. Prvostepena presuda doneta je 23.01.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 15.01.2020. godine.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić