Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom, jer je taj sud po oceni Vrhovnog kasacionog suda ocenio sve bitne navode žalbe. Ukazivanje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne može biti revizijski razlog, saglasno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima radnika obezbeđenja do 01.08.2011. godine, kada mu je, rešenjem tuženog br. 03-32011 od 01.08.2011. godine otkazan ugovor o radu, primenom člana 179.stav 1.tačka 9. Zakona o radu, jer je zbog ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog došlo do prestanka potrebe za obavljanjem posla koje je tužilac obavljao. Dana 21.04.2010. godine tuženi i sindikat tuženog zaključili su sporazum o prekidu štrajka, u kome je u članu 2. predviđeno da se eventualno otpuštanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši pod uslovima dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, uz isplatu stimulativnih otpremnina zaposlenima, čije prijave budu prihvaćene, kao i da će potpisnici Sporazuma po okončanju letnje sezone 2010. godine, ukoliko poslodavac do tada ne uspe da reši pitanje viška zaposlenih, putem Programa dobrovoljnog napuštanja kompanije, razmotriti uspešnost realizacije tog Programa, uz mogućnost promene uslova za otpuštanje zaposlenih, ako to situacija zahteva. Tuženi je, radi realizacije navedenog Sporazuma, dana 07.06.2010. godine objavio interni oglas za prikupljanje ponuda zaposlenih za prestanak radnog odnosa po osnovu viška zaposlenih uz isplatu stimulativne otpremnine, nakon čega je u tri navrata upućivao i pozive predsedniku samostalnog sindikata tuženog radi prezentacije rezultata poslovanja tuženog u 2010.godini, razmatranja uspešnosti realizacije Programa dobrovoljnog napuštanja kompanije iz 2010.godine i upoznavanja sa planovima tuženog da se sprovođenjem Programa rešavanja viška zaposlenih smanji broj zaposlenih. Dana 21.04.2011. godine tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim su u Sektoru ljudskih resursa …, pored ostalih brisani poslovi – ''…''. Odluku o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih tuženi je doneo 12.05.2011. godine, između ostalih i zaposlenih čiji su poslovi brisani, kao što su ukinuti poslovi ''...''. Tuženi je dana 23.06.2011. godine doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih koji je dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Sindikalnoj organizaciji tuženog. Sindikalna organizacija tuženog je izrazila neslaganje sa predlogom Programa rešavanja viška zaposlenih, dok je Nacionalna služba za zapošljavanje dostavila mišljenje i predlog mera za zapošljavanje viška zaposlenih kod tuženog u kome je, pored ostalog, navedeno da je dostavljeni predlog Programa urađen uz punu saradnju i po smernicama nadležnih službi i stručnih lica Filijale, kao i da kod tuženog ne postoji mogućnost da se zaposlenima koji su višak obezbedi koje od prava utvrđenih u članovima 154.-156. Zakona o radu. Dana 18.07.2011. godine tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, pa i za radom zaposlenih čiji su poslovi brisani navedenim izmenama i dopunama Pravilnika, između ostalih i poslovi ''…'', kao i da se u odnosu na te poslove ne primenjuju kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih. Uporedo sa zaposlenima, poslove fizičkog i tehničkog obezbeđenja je obavljala i Agencija koju je tuženi angažovao po osnovu zaključenog ugovora o pružanju bezbednosnih usluga, a koja je i nakon ukidanja poslova ''...'', te poslove nastavila da obavlja za tuženog angažovanjem svojih zaposlenih. Tužiocu je pre prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja, isplatu zarade i naknadu štete, kao posledice otkaza, sa zaključkom sudova da je tužiocu prestao radni odnos na osnovu i po proceduri predviđenoj zakonom i opštim aktima tuženog.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Naime, odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05...54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosu na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, dok je odredbama članova 153.-157. istog Zakona, propisan postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme, a odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu, propisana je obaveza poslodavca da pre otkaza ugovora o radu po ovom osnovu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Navedenim zakonskim odredbama propisane su, kako materijalno- pravne, tako i formalno-pravne pretpostavke za zakonitost odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa iz razloga propisanog članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je u postupku donošenja osporenog rešenja pravilno primenio navedene zakonske odredbe. Naime, tuženi je pomenutim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, ukinuo poslove na kome je tužilac radio, jer je po oceni poslodavca, a ovde tuženog, prestala potreba za obavljanjem ovih poslova, što je utvrđeno i Programom za rešavanje viška zaposlenih koji je dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje, na koji način je tuženi postupio u skladu sa odredbama članova 155. i 156. Zakona o radu. Kako je tužiocu pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina, postupak otkaza po navedenom osnovu je sproveden u skladu sa zakonom. Činjenica da je i posle otkaza ugovora o radu tužiocu, Agencija koju je tuženi angažovao radi obezbeđenja bezbednosnih usluga, nastavila sa radom, je bez uticaja, s obzirom na to da na poslovima koje je tužilac obavljao, a koji su opštim aktom tuženog ukinuti, nije zaposleno drugo lice, već u okviru sprovedene racionalizacije vršenje tih poslova povereno samo specijalizovanoj agenciji, a sve u skladu sa njegovim pravom da, kao privredni subjekt samostalno, prema svojim potrebama u cilju racionalizacija i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje pojedinačnih poslova, tako da ne stoje revizijski navodi da je tuženi prekršio odredbe člana 182. stav 1. Zakona o radu. Inače, ovo pitanje, sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena, jeste pitanje koje spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja poslodavca, pa sud ne može ceniti njihovu celishodnost i opravdanost, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Takođe, nema povrede člana 62. stav 2. Ustava Republike Srbije, na koji se revident poziva, a kojim je propisano da su svima, pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta, jer je u postupku utvrđeno da je upravo radno mesto na kome je tužilac radio ukinuto, da je svim zaposlenima koji su obavljali te poslove prestao radni odnos, pa i tužiocu, da na te poslove nisu zaposlena druga lica, već su ih obavljali zaposleni kod drugog poslodavca, kao i da je zaposlenima VV i GG, na koje se ukazuje u reviziji, radni odnos prestao nakon tužiočevog prestanka radnog odnosa, na osnovu njihove izjave i saglasnosti.

Iz napred iznetih razloga, ocenjujući da se sporazum o prekidu štrajka iz 2010.godine, na koje se ukazuje u reviziji, odnosi samo na određen vremenski period, a ne i na period kada su uvedene organizacione promene kod tuženog, kao i da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje, suprotno članu 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić