Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude i protiv odluke o troškovima postupka donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ..., sa koeficijentom od 6,70. Tužena je tužilji obračunavala platu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 35/01... 86/19), tako što je koeficijent radnog mesta množen sa propisanom osnovicom za svaki mesec. Tako utvrđena osnovna zarada je bila niža od minimalne zarade osim u mesecu julu 2020. godine, junu 2021. godine, pa je tužena vršila isplatu tužilji plate u visini minimalne zarade. U obračunskim listama za utuženi period od 01.11.2018. do 31.10.2021. godine, nisu iskazane naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti je iskazan deo koeficijenta koji se odnosi na ove naknade. Osim toga tužilja je jedno vreme bila na bolovanju za to vreme tužilji je isplaćivana zarada koja je bila manja od minimalne zarade a koja razlika je ukupno 28.987,25 dinara, dok je obračunata kamata do 31.05.2022. godine – 5.932,41 dinara. Dalje, veštačenjem je razlika između primljene zarade i zarade koja uključuje topli obrok i regres a visina je prema nalazu veštaka obračunata prema parametrima propisanih važećim PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS. Prema nalazu veštaka tužilja je opredelila zahtev u pogledu visine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da joj isplati predmetne naknade, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da u minimalnoj zaradi koja joj je isplaćivana, u utuženom periodu, nije sadržana naknada troškova koje su predmet ovog postupka, a da, u nedostatku konkretne regulative, tužilja može da potražuje naknadu u iznosima prema parametrima iz uporedno važećeg kolektivnog ugovora u Republici Srbiji, koji se odnose na preduzeća koja, kao i tužena, obavljaju delatnosti i poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana i zadovoljavanje potreba građana i organizacija (javne službe).

Drugostepeni sud je za naknadu za topli obrok i regres preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 4. st. 1. i 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01 ... 86/19), kojom je propisano da naknada na ime regresa i ishrane u toku rada uračunata u koeficijent radnog mesta, a koeficijente propisane Uredbom Vlade Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. tačka 1. – 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog Zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2.).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plate, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Platu zaposlenih u javnim službama određuje osnovna plata koju čini proizvod osnovice za obračun plate (koju utvrđuje Vlada) i koeficijenta (utvrđenih aktom Vlade), dodataka na platu propisanih tim Zakonom (minuli rad, prekovremeni rad, terenski dodatak, rad noću i na dan državnih i verskih praznika) i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog Zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovrnost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Isto rešenje sadržano je i u članu 31. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 38/2019, 55/2020), a prema odredbi člana 48. tog opšteg akta, zaposleni može da ostvari pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora od 2020. godine, ako se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije, tako što visinu tih naknada utvrđuje Vlada.

Dakle, regulativa obračuna i isplate plata u javnim službama u skladu sa normama posebnog zakona, nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarada prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno održava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u javnim službama, primenom posebnih zakona i opštih akata, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena je isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini vrednosti minimalne zarade ne aktiviraju se pravila opšteg radnopravnog statusa prema kome zaposleni, koji u skladu sa Zakonom o radu ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade, ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe člana 108. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, posebnom normom, jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plate (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima, odnosno Opšteg kolektivnog ugovora. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kom je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Zbog toga se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković