U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zorana Hadžića, predsednika veća, Mirjane Andrijašević, Vesne Mastilović, Nadežde Vidić i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Živković, advokat iz ..., protiv tuženog Proizvodno prometno preduzeće „Ćira“ DOO Mionica, čiji je punomoćnik Slavica Ćirović, advokat iz ..., radi naknade troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2718/22 od 16.12.2022. godine, u sednici veća održanoj 20.06.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2718/22 od 16.12.2022. godine u preinačujućem delu odluke o zahtevu za isplatu naknade za troškove ishrane (stav prvi izreke presude).

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2718/22 od 16.12.2022. godine u stavu drugom i trećem izreke presude, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2718/22 od 16.12.2022. godine u stavu drugom i trećem izreke presude, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Mionici P1 9/19 od 09.06.2022. godine koja je ispravljena Rešenjem Osnovnog suda u Mionici P1 9/19 od 20.0102023. godine , stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati na ime naknade za topli obrok za period april 2011. godine do decembra 2013. godine iznos od 706,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno utvrđene mesečne novčane iznose od dospelosti do isplate, a preko dosuđenih, a do traženih iznosa tužbeni zahtev je odbijen. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati pojedinačno utvrđene godišnje iznose za period 2011. – 2013. godina sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, a preko dosuđenih, a do traženih iznosa tužbeni zahtev je odbijen. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na ime parničnih troškova tužiocu plati 19.846,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2718/22 od 16.12.2022. godine stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Mionici P1 9/19 od 09.06.2022. godinetako što je odlučeno o zahtevu tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove ishrane u toku rada i to pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, a u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca je odbijen. Stavom drugim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mionici P1 9/19 od 09.06.2022. godine u stavu drugom i trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, sa predlogom da se o istoj odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da je revizija izjavljena protiv stava prvog izreke presude dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao poslove ... i ... kod tuženog u utuženom periodu bez zaključenog ugovora o radu, obavljajući poslove na terenu. Tužilac je imao kancelariju u poslovnim prostorijama tuženog. Tužilac je dogovarao poslove sa dobavljačima i sarađivao sa direktorom, a nije imao radno vreme, kao što su imali ostali zaposleni, pa se dešavalo da u kancelariji provede i pola sata dnevno. Tužilac je posedovao broj mobilnog telefona i bio je umrežen sa ostalim radnicima i bilo je više lica angažovanih za rad kao tužilac. Visina troškova za ishranu u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora utvrđeni su na osnovu nalaza veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je sa pozivom na član 118. Zakona o radu usvojio kao osnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini utvrđenoj Pravilnikom o radu tuženog, a u skladu sa dopunskim nalazom sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Po stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu troškova ishrane u toku rada u stavu prvom izreke, utvrđujući mesečnu naknadu naznačenih troškova u visini od 1,00 dinar, iako je Pravilnikom o radu tuženog utvrđena visina toplog obroka u visini od 1,00 dinara po radnom danu, pa je u tom delu prvostepenu presudu preinačio i odlučio o tužbenom zahtevu tužioca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio o zahtevu za isplatu naknade za ishranu u toku rada.

Prema odredbi člana 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. ovog Zakona, pod zaradom se matraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknade troškova zaposlenih u vezi sa radom iz člana 118. stav 1. – 4.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Prema odredbi člana 14. i 15. Pravilnika o radu tuženog od 22.03.2011. godine zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 100,00 dinara u jednoj kalendarskoj godini, za pun godišnji odmor, a srazmeran iznos regresa za srazmeran godišnji odmor. Regres za tekuću godinu se isplaćuje uz isplatu zaradu za decembar tekuće godine, što znači do kraja januara naredne godine. Zaposleni ima pravo na topli obrok od 1,00 dinara po radnom danu.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud, nasuprot navodima revizije da kada je opštim aktom propisan iznos troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, tada zaposleni ostvaruje pravo na naknadu ovih troškova u navedenom iznosu. Zakon o radu, isplatu ovih troškova prepustio je autonomnom regulisanju putem zaključenja Pravilnika o radu kao opšteg akta. Kada pravilnik o radu, kao što je u konkretnom slučaju sadrži određeni iznos navedenih troškova, zaposlenom pripada naknada ovih troškova u skladu sa tim opštim aktom, zbog čega je pravilno preinačena presuda u stavu prvom izreke i potvrđena presuda u delu stava drugog izreke.

Neosnovani su revizijski navodi da tužilac nije dokazao prisustvo na radu radi ostvarivanja prava na nakadu troškova za ishranu u toku rada, u situaciji kada su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da tužilac svoj posao menadžera ... i ... obavljao svakodnevno u kancelariji sedišta, a i van nje u zavisnosti od potreba posla.

Iz svega iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Protiv pravnosnažne presude u stavu drugom i trećem izreke kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu i o obavezi tuženog da srazmerno uspehu u sporu isplati troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavom izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odučivao o istovetnim zahtevima stranaka sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem ili pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih sporova. Međutim, odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 11.03.2014. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude je ispod zakonskog cenzusa za izjavljivanje revizije.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Revizijom tužene pobija se drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude. Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, ali primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisanom članom 403. stav 3. ZPP.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv drugostepenog rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tužene, koje ne čini njegovo glavno potraživanje, to je i revizija nedozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija
Zoran Hadžić, s.r.

Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković