Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu od 01.02.2018. godine do 31.12.2020. godine bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... sa koeficijentom za obračun plate 6,83. U tom periodu, tuženi je tužilji obračunavao i isplaćivao zaradu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množio koeficijentom radnog mesta na osnovu metoda obračuna plate od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19). Pošto je tako dobijena visina osnovne plate u utuženom periodu bila niža od iznosa minimalne zarade, tuženi je tužilji svakog meseca vršio korekciju plate do iznosa minimalne zarade, pa je tužilji isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U listama za obračun plate tužilje nije posebno iskazana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Prema nalazu sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, neisplaćena naknada za ishranu u toku rada tužilji za period od 01.02.2018. godine do 31.12.2020. godine iznosi 74.481,25 dinara, dok neisplaćena naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu iznosi 79.848,54 dinara. Obračun predmetnih naknada izvršen je na osnovu najpovoljnijeg kriterijuma za tuženog u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, u kojem je propisana naknada troškova za ishranu u toku rada od 250,00 dinara bruto na dnevnom nivou, a naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1/12 minimalne zarade u Republici Srbiji na mesečnom nivou.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje sa obrazloženjem da je tuženi u spornom periodu obračunavao i isplaćivao platu tužilji u svemu u skladu sa odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim ustanovama, te je samim tim kroz koeficijent isplatio tražene naknade troškova. Prvostepeni sud je zaključio da ne postoji pravni osnov za primenu odredaba Zakona o radu ( član 111. stav 6. i 7.), jer su predmetne naknade troškova vrednovane i isplaćene kroz koeficijent radnog mesta.

Drugostepeni sud je nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev i tuženog obavezao da tužilji isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu, u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, uz zaključak da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po nalaženju drugostepenog suda, u situaciji kada je tuženi tužilji isplaćivao minimalnu zaradu, sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tuženi dužan da joj te naknade isplati u iznosima utvrđenim veštačenjem, primenom parametara propisanih za njih važećim u uporednim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, a koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje, i koji su realni sa društvenog i ekonomsko – socijalnog aspekta i kao takvi odgovaraju njihovoj svrsi, odnosno zadovoljavanju potreba zaposlenih za naknadu istih.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1., između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine i 2019. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, u kontekstu navedenih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kojem je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatom prema parametrima najpovoljnijih kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u RS (delatnost putne privrede, za javna komunalna i druga javna preduzeća).

Takođe, imajući u vidu da nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade u ovoj ustanovi na zaposlene se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako je to utvrdio drugostepeni sud, niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilje pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilja nema pravo na tražene naknade, jer joj je tuženi platu obračunavao i isplaćivao u skladu sa utvrđenim koeficijentom, zbog čega je pobijana presuda preinačena, a prvostepena presuda potvrđena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa je tužilja obavezana da mu nakandi ove troškove u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...37/21), primenom člana 165. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić