Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do pogrešni i nepotpune primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi člana 396. istog Zakona, na koju se revizijom ukazuje. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP , Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na radnom mestu ... . Tužena je zdravstvena ustanova javnog karaktera, osnovana na teritoriji Republike Srbije, pa je zarada tužilje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu u utuženom periodu utvrđena množenjem osnovice koju utvrđuje Vlada Republike Srbije sa koeficijentom za obračun plate 7,34.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji isplati tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Prvostepeni sud je stanovišta da pomenuti troškovi nisu mogli biti uračunati u koeficijent za isplatu plata, jer bi u tom slučaju ovi troškovi bili isplaćivani zaposlenima u različitim iznosima u zavisnosti od visine koeficijenta za to konkretno radno mesto. Visina traženih naknada utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 50/08, 104/08-Aneks i 8/09-Aneks 2), koji nije bio na snazi u spornom periodu.

Drugostepeni sud ne prihvata pravno stanovište prvostepenog suda, imajući u vidu da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama izričito predviđeno da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, drugostepeni sud nalazi da zaposleni na koje se ovaj Zakon primenjuje kao lex specialis ne mogu potraživati posebnu isplatu tih troškova. Takođe, stanovište drugostepenog suda je da ne postoji odgovarajući kolektivni ugovor za njihovu konkretnu realizaciju, jer u utuženom periodu nije bio na snazi Opšti kolektivni ugovor tužene koji bi predviđao pravo zaposlenih na naknadu pomenutih troškova. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Tuženi je zdravstvena ustanova koja se u smislu Zakona o javnim službama (“Službeni glasnik RS, br. 24/91…83/14) smatra javnom službom, zbog čega se na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), kao lex specialis. Tim Zakonom uređuje se način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. U skladu sa članom 2. tog Zakona, plata izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u javnim službama utvrđuje se na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta, dodatka na platu i obaveza po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i to tako što se množi osnovica iz tačke 1. ovog člana i koeficijent iz tačke 2. ovog člana (stav 3.). Odredba člana 4. stav 2. istog zakona propisuje da koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

U skladu sa citiranim zakonskim odredbama, naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržane su u koeficijentu za obračun plata prema samom zakonu. Zbog toga je pravilan zaključak drugostepenog suda da zaposleni u javnim službama, na koje se primenjuje pomenuti Zakon kao lex specialis, ne mogu potraživati ove naknade samostalno kao posebno potraživanje. Ovo utoliko pre što u spornom periodu nije bio na snazi nijedan opšti, niti poseban kolektivni ugovor tužene koji je predviđao pravo zaposlenih u javnim službama da naknadu pomenutih troškova ostvaruju samostalno i odvojeno od obračunate i isplaćene plate. Usled navedenog je bez uticaja revizijski navod da nije opredeljena struktura koeficijenta za obračun plate, te da se shodno tome ne može zaključiti da li su i u kom iznosu predmetne naknade isplaćene tužilji. Kada ne postoji važeći opšti akt koji predviđa pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada i pri izričitoj zakonskoj odredbi da su te naknade sadržane u koeficijentu za obračun plata, zaposleni u javnim službama ne mogu potraživati isplatu ovih naknada u vidu samostalnog potraživanja.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u ovom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić