U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Branka Stanića, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3157/17 od 27.12.2019. godine, u sednici održanoj 17.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3157/17 od 27.12.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3157/17 od 27.12.2019. godine u stavovima drugom i trećem izreke i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2725/14 od 08.05.2017. godine u stavovima trećem i petom izreke i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2725/14 od 08.05.2017. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu isplati iznos zakonske zatezne kamate obračunat na glavnicu od 51.986,62 dinara za vreme počev od 15.12.2013. godine do 30.12.2013. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu isplati iznos zakonske zatezne kamate obračunate na glavnicu od 51.986,62 dinara počev od 08.06.2012. do 14.12.2013. godine. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže opisane u tom delu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je predlog tužioca za plaćanje troškova sudske takse na rate. Stavom petim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3157/17 od 27.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i petom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi, a stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene i to na osnovu rešenja nadležnog organa Ministarstva pravde od 19.12.2011. godine kada je kao pripravnik zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na poslovima obezbeđenja Zavoda u Službi za obezbeđenje Kazneno-popravnog doma u Beogradu koji je razvrstan u zvanje komandira, a prema odredbama Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Radni odnos na neodređeno vreme je zasnovao počev od 20.12.2011. godine. Rešenjem Ministarstva pravde - Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu od 12.12.2013. godine utvrđeno je pravo tužiocu na naknadu troškova prevoza za janura 2013. godine u neto iznosu od 33.480,00 dinara. Rešenjem Ministarstva pravde - Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu od 21.05.2013. godine odbijen je zahtev tužioca za priznanje naknade za troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada za februar 2013. godine, zbog toga što nije dostavio iskorišćenu mesečnu kartu odnosno iskorišćene pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika. Veštačenjem je utvrđena visina ovih troškova u dve varijante za period od 01.02.2013. do 31.12.2014. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da pravo na naknadu troškova prevoza spada u tzv. „druga“ primanja, pa je za ostvarivanje tog prava potrebno poštovati postupak iz člana 140. Zakona o državnim službenicima, odnosno za ostvarenje ovog prava neophodni uslov je da je zaposleni podneo zahtev za ostvarivanje prava iz tog osnova, da je o tom zahtevu nadležni organ doneo odluku ili propustio da to učini, da je zaposleni koji se našao u toj situaciji iskoristio pravo na žalbu Žalbenoj komisiji, da je o žalbi odlučeno, odnosno da je nadležni organ propustio da donese drugostepenu odluku i da ostvaruje sudsku zaštitu pred nadležnim sudom za poništaj odluka kojima je negativno odlučeno o ovom zahtevu. Kako tužilac nije vodio upravni postupak protiv odluke poslodavca po njegovom zahtevu za naknadu troškova prevoza i nije pokrenuo upravni spor, niti je dokazao da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu navedenih troškova niti je zbog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, to po oceni drugostepenog suda ne može sa uspehom tražiti isplatu po ovom osnovu.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene odluke donete na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je državni službenik, tako da se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje na osnovu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 108/13, 99/14). Po članu 37. stav 1. ovog zakona državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Stavom 2. istog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. propisano da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove Uredbe propisano je da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i na osnovu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocu naknadi troškove koje je imao za dolazak na rad i za odlazak sa rada. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno i da li je protiv tog rešenja izjavljivana žalba, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu ocenili pravilnost obračuna i visinu tražene naknade na ime troškova prevoza datu u nalazu i mišljenju veštaka u dve varijante, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno pa nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja, oceniće nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP i doneti novu odluku o tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić