U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Milutinović, advokat iz ..., protiv tuženog D.O.O. „INOX PRERADA“ Pančevo, čiji je punomoćnik Branislav Manić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1403/19 od 07.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 18.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1403/19 od 07.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 308/18 od 07.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu od 31.03.2015. godine, kao i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i da mu nadoknadi troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu štete po osnovu izgubljene zarade od momenta otkaza do vraćanja na rad u neto iznosu od 26.500,00 dinara, za svaki mesec u kom tužilac nije radio i u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da na račun fondova socijalnog osiguranja uplati pripadajuće iznose na ime tužioca, obračunate na iznos zarade od 26.500,00 dinara, za svaki mesec u kom tužilac nije radio. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 129.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1403/19 od 07.02.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog i drugog izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno, kao nezakonito, rešenje o otkazu ugovora o radu od 31.03.2015. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava prvog izreke prvostepene presude, kojim je odbijen zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka od presuđenja do izvršnosti i žalba tužioca u tom delu odbijena, kao neosnovana, dok je u preostalom delu stava prvog izreke rešenje o troškovima postupka preinačeno i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 210.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 129.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 20.09.2005. godine, na poslovima .. na izradi ... da je na aparatima za .. radio sve do 15.04.2013. godine kada je na osnovu Aneksa broj ... Ugovora o radu raspoređen na poslove ... u ... ..., u kojoj ima štetnih isparenja i na kom radnom mestu je bio u obavezi da nosi zaštitnu opremu - masku, zaštitne naočare i zaštitno odelo. Prošao je obuku i testiranje za bezbedan i zdrav rad i bio je zadužen sa HTZ opremom za to radno mesto. Više puta je opominjan i izricane su mu usmene i pismene opomene, jer je od strane neposrednih rukovodilaca zatican da ne koristi zaštitnu opremu. Tužilac je pismeno opomenut 01.11.2013. godine, 05.11.2013. godine i 01.08.2014. godine i to zbog nekorišćenja HTZ opreme i neizvršavanja radnih obaveza i neispunjavanje radnih normi i raspravljanja sa direktorom, a od strane svog neposrednog rukovodioca BB opomenut više puta kako usmeno tako i pismeno. Tužilac je odbijao da potpiše i primi opomene koje su zbog toga isticane na oglasnu tablu tuženog. Dana 18.03.2015. godine vlasnik tuženog VV je preko video nadzora gledajući Pogon „Plastifikacije“ primetio da tužilac nema zaštitnu masku i zaštitne naočare, kao i direktor tužioca GG koji je zajedno sa neposrednim rukovodiocem tužioca BB i zaposlenim DD prilikom vršenja kontrole tužioca zatekao bez zaštitne maske i usmeno ga opomenuo, a komisija je sačinila zapisnik i opomenu, koja je istog dana uručena tužiocu. U navedenoj opomeni je navedeno da tužilac u radu nije koristio kompletna sredstva i opremu za ličnu zaštitu koju mu je poslodavac obezbedio i koju je zadužio, konkretno zaštitnu masku. Na navedenu opomenu tužilac se pismeno izjasnio dana 23.03.2015. godine, navodeći da je tačno da je predmetnog dana zatečen na radu bez zaštitne maske, ali da je prilikom jednog ranijeg obilaska od strane rukovodioca, prijavio oštećenje te iste maske i creva za vodu, nakon čega mu je poslodavac obezbedio crevo za vodu, ali nije popravio i zamenio masku i ona više nije vršila svoju funkciju. GG je 24.03.2015. godine tužiocu dostavio obaveštenje u kojem ga je obavestio da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu 31.03.2015. godine, jer predmetnog dana nije koristih HTZ opremu, koja je propisana za radno mesto na kome je raspoređen, koju je zadužio i koju je obavezno morao da koristi u toku rada, da je tužilac i ranije upozoravan putem opomene zbog nekorišćenja HTZ opreme, neizvršavanja radnih obaveza, neispunjavanja radnih normi i raspravljanja sa direktorom, sa navođenjem datuma kada su se sporne situacije dogodile, kao i da je 01.08.2014. godine dobio opomenu pred otkaz ugovora o radu, da se tužilac na neke opomene pismeno izjasnio, a na neke odbio da ih primi i potpiše, zbog čega su iste istaknute na oglasnoj tabli tuženog, da tužilac ima pravo da se pismenim putem izjasni na navedene okolnosti koje su razlog za otkaz ugovora o radu, te da će nakon toga biti doneto rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca kod tuženog. Na navedeno obaveštenje tužilac se preko punomoćnika izjasnio 01.04.2015. godine, osporavajući da su se stekli razlozi za otkaz, jer nema njegove krivice za nekorišćenje opreme, da mu je uručena opomena 18.03.2015. godine na koju se pismeno izjasnio, objasnio iz kojih razloga je navedenog dana radio bez zaštitne opreme, da je ista predata na popravku, odnosno zamenu, ali da nije popravljena, niti zamenjena, te da se nezakonito koristi situacija u koju ga je poslodavac sam doveo kako bi mu otkazao ugovor o radu, te da je masku nosio sve do momenta kada je ista postala apsolutno neupotrebljiva. Rešenjem od 31.03.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 20.09.2005. godine, zbog nepoštovanja radne discipline i nekorišćenja HTZ opreme, uz obrazloženje zbog čega tužilac više ne može ostati na radu, kao i da mu radni odnos prestaje 31.03.2015. godine, odnosno danom dostavljanja rešenja,.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 180. u vezi sa članom 179. stav 2. i 3. Zakona o radu zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan iz razloga što je tužilac bio u obavezi da nosi zaštitnu opremu, da je više puta zatican bez zaštitne opreme, da nije poštovao radnu disciplinu, zbog čega je više puta od strane neposrednog rukovodioca opominjan usmeno ili pismeno odbijajući i da primi opomene, pa su iste isticane na oglasnoj tabli tuženog, pa je zaključio da je poslodavac ispoštovao navedenu normu jer je tužiocu dostavljeno upozorenje u pisanoj formi dana 24.03.2015. godine, na koje se izjasnio 01.04.2015. godine, a da je 31.03.2015. godine doneto rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, uzimajući u obzir da je tužilac primio opomenu 18.03.2015. godine.

Suprotno, drugostepeni je ocenio da prvostepeni sud na tako utvrđeno činjenično stanje nije pravilno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, našavši je da je tuženi osporeno otkazno rešenje doneo 31.03.2015. godine, odnosno pre isteka roka od 8 dana koje je tužiocu dao za izjašnjenje na navedeno obaveštenje, na koji način nije omogućio tužiocu da da svoju odbranu, odnosno uskraćeno mu je pravo na izjašnjenje na razloge za otkaz ugovora o radu, zbog čega je osporeno rešenje poništio, kao nezakonito i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako ne koristi ili nenamenski koristi obezbeđena sredstva ili opremu za ličnu zaštitu na radu (4); ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (5), i stav 3. tačka 8, ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca.

Odredbom člana 179a istog zakona, propisano je da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline u smislu člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona, da ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnosno, umesto otkaza ugovora o radu, izrekne između ostalog kao meru – opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja iz člana 180. ovog zakona, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline.

Odredbom člana 180. istog zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Naime, upozorenje poslodavca kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MOR broj 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji je objavljen u „Službenom listu SFRJ“ broj 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njime zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca obrazuju otkazni razlog. Svrha i cilj upozorenja je da se zaposlenom omogući da iznese odbranu i da se izjasni o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razlog za otkaz ugovora o radu, zbog čega se zaposlenom daje razuman rok od najmanje 8 radnih dana da bi to izjašnjenje i mogao dati.

U konkretnom slučaju tuženi je tužiocu pre otkazivanja ugovora o radu dostavio obaveštenje dana 24.03.2015. godine, koje po svojoj sadržini i po mišljenju ovog suda predstavlja pismeno upozorenje, kojim je tužioca obavestio da su se u vezi sa odredbom člana 179. Zakona o radu stekli uslovi da mu se otkaže ugovor o radu 31.03.2015. godine, jer spornog dana nije koristio HTZ opremu, koja je propisana za radno mesto na kome je raspoređen, koju je zadužio i koju je obavezno morao da koristi u toku rada, da je tužilac i ranije upozoravan putem opomene zbog nekorišćenja HTZ opreme, neizvršavanja radnih obaveza, neispunjavanja radnih normi i raspravljanja sa direktorom, kao i da je 01.08.2014. godine dobio opomenu pred otkaz ugovora o radu. U navedenom obaveštenju tuženi je tužiocu dao rok od 8 dana da se od dana prijema obaveštenja pismenim putem izjasni na navedene okolnosti, te da će nakon toga tuženi doneti rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca. Na navedeno obaveštenje tužilac se preko punomoćnika izjasnio 01.04.2015. godine. Međutim, tuženi je osporeno otkazno rešenje doneo 31.03.2015. godine, što znači i pre isteka roka od 8 dana koje je tužiocu dao za izjašnjenje na navedeno obaveštenje, na koji način je tužiocu uskraćeno pravo na izjašnjenje na razloge za otkaz ugovora o radu, jer se otkaz ugovora o radu daje u zakonom strogo propisanoj formi, pa je stoga i prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca od 31.03.2015. godine nezakonito. Posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je vraćanje zaposlenog na rad, zbog čega je tuženi u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu u obavezi da tužioca vrati na rad.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Kako se ni ostalim navodima revizije se ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić