U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog „Železnice Srbije“ AD iz Beograda, radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2680/20 od 02.10.2020. godine, u sednici održanoj 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2680/20 od 02.10.2020. godine u stavu prvom i drugom izreke, tako što se ODBIJA žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 195/19 od 07.07.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tužena „Železnice Srbije“ da tužiocima naknadi troškove postupka od 33.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 195/19 od 07.07.2020. godine, stavom prvim, drugim, trećim i četvrtim izreke, obavezan je tuženi „Železnice Srbije“ da tužiocima AA, BB, VV i GG plati na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2014. godine do 31.08.2015. godine, pojedinačne iznose bliže određene u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka od 406.810,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2680/20 od 02.10.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 195/19 od 07.07.2020. godine u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca AA, BB, VV i GG, kojim su tražili da se obaveže tuženi da im na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od aprila 2014. godine do avgusta 2015. godine, plati mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom i datumom kamatnog početka kao u izreci prvostepene presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, pa je odbijen zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka od 406.810,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog, a u utuženom periodu tuženi tužiocima nije platio naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina naknade utvrđena je na osnovu veštačenja od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i obračunata je u skladu sa članom 157. i 171. Kolektivnog ugovora kod poslodavca („Sl. glasnik RS“, br.37/95...7/00).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocima na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od aprila 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine plati ove naknade. Međutim, po oceni drugostepenog suda, tužioci nemaju pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6), koja mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS“, br.4/06),članom 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je članom 5. ovog Aneksa, a potom članom 18. stav 2. Aneksa 7, Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora („Železnice Srbije“, AD („Sl.glasnik RS“, br.4/2015), propisano da u vrednost jednog radnog časa uključena je vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas, dok je stavom 4. istog člana propisano da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud pravilno zaključuje da konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.4/2015), a koja je identična i sa odredbom Aneksa Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.4/06), nije izvršena, te da iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može da se utvrdi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je u nominalnom iznosu određena u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocima. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što ne može da se prihvati kao pravilno. Imajući u vidu da tuženi, na kojem je teret dokazivanja nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, tako da se može utvrditi njihov nominalni iznos za svakog zaposlenog, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocima pripada pravo na naknadu za troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora na osnovu člana 118. Zakona o radu, dok je visina ovih troškova bliže regulisana opštim aktima poslodavca.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tužioci imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom, u spornom periodu, visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava, odbio tužbeni zahtev, to je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Imajući u vidu da su tužioci uspeli u postupku po reviziji, to im na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 33.000,00 dinara, i to za sastav revizije od strane advokata u skladu sa Tarifnim brojem 13 Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“, br.121/12), te je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić