U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „...“, sa koeficijentom od 6,30. Tuženi je tužilji obračunavao platu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 35/01... 86/19), tako što je koeficijent radnog mesta množen sa propisanom osnovicom za svaki mesec. Tako utvrđena osnovna zarada je bila niža od minimalne zarade pa je tuženi vršila isplatu tužilji plate u visini minimalne zarade za pun fond sati, dodavši na obračunsku listu kategoriju „dodatak min. zarada“. U obračunskim listama za utuženi period nisu iskazane naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti je iskazan deo koeficijenta koji se odnosi na ove naknade. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, utvrđena je visina potraživanih naknada za utuženi period spram najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženog obavezao da joj isplati predmetne naknade, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da u minimalnoj zaradi koja joj je isplaćivana, u utuženom periodu, nije sadržana naknada troškova koje su predmet ovog postupka, a da, u nedostatku konkretne regulative, tužilja može da potražuje naknadu u iznosima prema parametrima iz uporedno važećeg kolektivnog ugovora u Republici Srbiji, koji se odnose na preduzeća koja, kao i tuženi, obavljaju delatnosti i poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana i zadovoljavanje potreba građana i organizacija (javne službe).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01 ... 86/19), kojom je propisano da naknada na ime regresa i ishrane u toku rada uračunata u koeficijent radnog mesta, a koeficijente propisane Uredbom Vlade Republike Srbije, pri čemu Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), nije predviđeno pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, niti je ta prava predviđao prethodno važeći Poseban kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/09).

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. tačka 1. – 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog Zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2.). Dalje Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u članu 187. stav 3. predviđa da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plate, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Platu zaposlenih u javnim službama određuje osnovna plata koju čini proizvod osnovice za obračun plate (koju utvrđuje Vlada) i koeficijenta (utvrđenih aktom Vlade), dodataka na platu propisanih tim Zakonom (minuli rad, prekovremeni rad, terenski dodatak, rad noću i na dan državnih i verskih praznika) i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog Zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovrnost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Dakle, regulativa obračuna i isplate plata u javnim službama u skladu sa normama posebnog zakona, nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarada prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno održava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u javnim službama, primenom posebnih zakona i opštih akata, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena je isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini vrednosti minimalne zarade ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog statusa prema kome zaposleni, koji u skladu sa Zakonom o radu ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade, ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe člana 108. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, posebnom normom, jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plate (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima, odnosno Opšteg kolektivnog ugovora. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kom je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Zbog toga se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

dr Ilija Zindović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić