Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1797/2022
13.04.2023. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Branka Stanića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Stošić, advokat iz ..., protiv tužene „Politika novine i magazini“ d.o.o. sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Spomenka Bilić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 128/20 od 16.10.2020. godine, u sednici održanoj dana 13.04.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužoca, UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 128/20 od 16.10.2020. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3005/17 od 04.09.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena su rešenja tužene br. .../... od 05.03.2010. godine i br. .../... od 08.03.2010. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tužena je obavezana da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 456.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 128/20 od 16.10.2020. godine stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj označenih rešenja tužene od 05.03.2010. i 08.03.2010. godine i njegov zahtev za vraćanje na rad. Stavom drugim izreke, preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka a on obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka pred prvostepenim sudom u iznosu od 541.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a odbijen je zahtev tužene za naknadu ovih troškova iznad dosuđenog iznosa i isplatu zakonske kamate na dosuđene troškove za period od dana punovažnosti do izvršnosti presude. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara, a odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14...18/20) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u provedenom postupku, tužilac je od 1998. godine bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme i po zaključenom ugovoru o radu je obavljao poslove ... u TV redakciji dnevnih novina „Politika“. Tužena je 27.11.2009. godine donela Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je promenjen naziv radne jedinice u kojoj je tužilac obavljao rad u „...“ i na poslovima ... je smanjen broj izvršilaca sa četiri na dva izvršioca. Ovim aktom su kao uslovi za obavljanje poslova ... predviđeni VII, VI ili IV stepen stručne spreme društvenog smera, aktivno znanje Microsoft Office, sposobnost pravovremenog prikupljanja i obrade informacija. Odlukama tužene od 15.12.2009. godine imenovane su dve komisije sa zadatkom da utvrde zaposlene za čijim radom prestaje potreba: Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom na druge odgovarajuće poslove u društvu, koja će u skladu sa svojim ovlašćenjima a na osnovu liste viška zaposlenih koja je utvrđena od strane komisije za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih u društvu, utvrditi slobodna radna mesta koja će se kao mera rešavanja viška, ponuditi zaposlenima za koja je utvrđeno da je njihovim radom prestala potreba. Odlukom je određeno da je ova Komisija obavezna da premeštaj zaposlenih na druge poslove izvrši u skladu sa zahtevima i brojem izvršilaca propisanih Pravilnikom o sistematizaciji poslova u društvu, da u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjene poslove, da rangira kandidate prema stepenu ispunjenja uslova, a ako više kandidata u potpunosti ispunjava uslove za isto radno mesto, Komisija će za svakog kandidata izvršiti proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom posla koji su Pravilnikom predviđeni za slobodno radno mesto. Tužena je 21.12.2009. godine donela Pravilnik o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih kojim je određeno da će se određivanje zaposlenih za čijim radom je postojala potreba na njihovim poslovima vršiti na osnovu kriterijuma određenih članovima 38-42 Opšteg kolektivnog ugovora i to: 1. rezultati rada zaposlenog, 2. imovno stanje, 3. broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, 4. dužina radnog staža, a da se osnovni kriterijum rezultati rada zaposlenih utvrđuje na osnovu ostvarenog učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a u slučaju da poslodavac nema utvrđene normative i standarde, na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca. Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih kod tužene, konstatovala je u svom izveštaju od 28.12.2009. godine da je novim Pravilnikom o sistematizaciji poslova TV Redakciji dnevnih novina „Politika“ promenjen naziv u „...“ i da je u ovoj organizacionoj jedinici smanjen broj izvršilaca na poslovima ... sa 4 na 2 izvršioca. Te da je komisija primenom kriterijuma određenih članovima 38-42 Opšteg kolektivnog ugovora utvrdila da ovde tužilac AA ..., po osnovu smanjenja broja izvršilaca na tom poslu predstavlja tehnološki višak jer je ocenjen najnižom ocenom u odnosu na tri preostala izvršioca na istim poslovima. Iz izveštaja Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom na druge odgovarajuće poslove od 30.12.2009. godine utvrđeno je da za 18 zaposlenih nije pronađena mogućnost da se premeste na drugo odgovarajuće radno mesto i da oni predstavljaju tehnološki višak, a među njima i tužilac. Rešenjem generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog od 05.03.2010. godine utvrđeno da je za radom tužioca prestala potreba na poslovima ... i da će mu se ravnopravni status rešiti isplatom otpremnine, a rešenjem istog od 08.03.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu uz konstataciju da mu je isplaćena otpremnina. Takođe je utvrđeno da se nakon izmene sistematizacije, po Programu za rešavanje viška zaposlenih od 28.12.2009. godine, 75 zaposlenih izjasnilo za dobrovoljni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine (na dan 09.12.2009. godine) a istim je konstatovano da je na dan njegovog donošenja kod tužene na neodređeno vreme bilo 442 zaposlena. Nakon odlaska ovih 75 zaposlenih, odlukom tužene od 01.02.2010. godine donetom na osnovu navedenih izveštaja komisija, utvrđeno je da još 18 zaposlenih predstavlja višak.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužena u postupku otkazivanja tužiočevog ugovora o radu nije poštovala odredbe članova 153-155 Zakona o radu, s obzirom na to da je pored 75 dobrovoljno prijavljenih još 18 zaposlenih bilo proglašeno tehnološkim viškom, što u zbiru u odnosu na ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme, predstavlja više od 20% zaposlenih prema odluci njene skupštine koja je konkretizovana donošenjem Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 27.11.2009. godine. Sledom toga je zaključio da je prestankom potrebe za radom ukupno 93 zaposlena za tuženu nastala obaveza donošenja programa za rešavanje tehnološkog viška i primena kriterijuma, koja je u konkretnom slučaju izostala. Zato je ocenio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito jer je doneto u nezakonitom postupku, pa je kao takvo poništeno, uz obavezu reintegracije tužioca.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Najpre u pogledu zaključka da je tužena kao poslodavac bila u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih jer je zauzeo suprotno stanovište, da ona tu obavezu nije imala, kod utvrđenja da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme čiji je broj manji od minimuma propisanih članom 153. Zakona o radu. Budući da je tužena za 18 zaposlenih utvrdila da je prestala potreba za njihovim radom po osnovu tehnološkog viška, što je manje od minimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme u okviru označenih perioda iz člana 153. Zakona o radu. S obzirom na to da se po njegovom stanovištu raniji dobrovoljni pristanak 75 zaposlenih ne može dovesti u uzročnu vezu sa izmenama akta o sistematizaciji, a prihvatajući u potpunosti pravno shvatanje iskazano u Odluci Ustavnog suda Už 9002/17 od 17.06.2019. godine.

Međutim, ocenio je da odsustvo obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih ne znači automatski da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto protivno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je naprotiv primenom kriterijuma rezultata rada tužilac ocenjen najnižom ocenom u odnosu na ostala tri izvršioca na istim poslovima, zbog čega nalazi da mu je zakonito prestao radni odnos na osnovu citirane zakonske odredbe. Vrhovni kasacioni sud prihvata izloženo pravno stanovište drugostepenog suda u pogledu pravne ocene toga da tužena nije bila u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih jer se nisu stekli uslovi iz člana 153. Zakona o radu, a koje pravno shvatanje je iskazano osim u navedenoj odluci Ustavnog suda i u Odluci Ustavnog suda Už 4590/2013 od 17.11.2016. godine. Međutim, ovaj sud nalazi da se za sada ne može prihvatiti izloženo pravno stanovište tog suda u pogledu ocene zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu jer ga je cenio samo sa aspekta primene propisanih kriterijuma ko će u odnosu na ostale izvršioce na istom poslu ... biti proglašen za tehnološki višak (zbog smanjenja broja izvršilaca na poslovima ... iz iste organizacione jedinice). Naime, i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, to mu ne daje pravo da arbitrarno bez izlaganja konkurenciji svih zaposlenih kojima je prestao radni odnos po osnovu smanjenja broja izvršilaca, odluči ko će od njih koji predstavljaju višak biti raspoređen na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi a za koje ispunjava potrebne uslove. U konkretnoj situaciji kada je tužena u cilju rešavanja pitanja viška zaposlenih usled organizacionih i ekonomskih promena formirala dve komisije koje predstavljaju deo istog procesa, jednu za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška i drugu komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom na druge odgovarajuće poslove, onda se ocena zakonitosti pobijanog rešenja mora sagledati sveobuhvatno, što znači i sa aspekta obaveza i ovlašćenja ove druge komisije. Naime, ova Komisija je na osnovu odluke tužene imala obavezu (na osnovu prethodno utvrđene liste viška zaposlenih od strane prve komisije) da utvrdi slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenom za kojeg je u prethodnom postupku utvrđeno da za njegovim radom prestaje potreba i da premeštaj zaposlenih na druge poslove izvrši u skladu sa brojem izvršilaca iz novog Pravilnika o sistematizaciji poslova, a u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za to, da onda rangira kandidate prema stepenu ispunjenosti uslova, a ako više kandidata u potpunosti ispunjavaju uslove za isto radno mesto, komisija je za svakog od njih trebala da izvrši proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom posla koji su predviđeni za slobodno radno mesto.