Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2677/21 od 16.11.2021. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1776/18 od 05.03.2021. godine u delu stava prvog izreke u pogledu datuma prestanka radnog odnosa, pa je poništeno rešenje tuženog broj ...-.../... od 20.04.2018. godine i to delu i utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos dana 17.05.2018. godine, a u ostalom delu odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povreda odredaba parničnog postupka, pogršno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na poslovima radnog mesta ... samostalnog odeljenja za ... RRJ „..., ..., ...“, PJ ... . Rešenjem tuženog broj ...-.../... od 20.04.2018. godine prestao joj je radni odnos 24.11.2017 godine otkazom ugovora o radu od 03.06.2013. godine sa aneksom broj 1 ugovora o radu od 1.10.2015. godine, aneksom br.2. od 12.04.2016. godine i aneksom br.3. od 04.01.2017. godine, primenom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 101. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora za JP „Pošta Srbije“ Beograd („Službeni glasnik RS“ br.14/15 i 28/16), a zbog neopravdanog uzastopnog izostajanja sa rada najmanje četiri radna dana u toku meseca novembra 2017. godine i nadalje. Tužilji je rešenjem tuženog od 12.06.2017. godine odobreno odsustvo sa rada bez naknade u periodu od 17.06.2017. do 17.11.2017. godine, sa obavezom da se vrati na rad prvog narednog radnog dana nakon isteka neplaćenog odsustva odnosno 20.11.2017. godine. O razlozima svog nedolaska na rad nije obavestila svog neposrednog rukovodioca, niti je svoje odsustvovanje sa rada za navedeni period opravdala odgovarajućom dokumentacijom. Iz dnevne evidencije prisutnosti na radu i odsustva sa rada utvrđeno je da je tužilja u periodu od 21.11.2017. do 29.11.2017. godine u rubrici „dolazak na rad i odlazak sa posla“ upisana kao neopravdano odsutna. Tužilja je generalnom direktoru tužene uputila 18.11.2017. godine zahtev da joj se odobri nastavak korišćenja neplaćenog odsustva počev od 20.11.2017. do 11.05.2018. godine, radi nege bolesnog člana uže porodice, koji je uručen 20.11.2017. godine.

Povodom tog zahteva, tužilji je dostavljen odgovor od strane direktora Funkcije upravljanja kadrovima i korporativne odgovornosti od 22.11.2017. godine kojim je obaveštena i upućena da zahtev za korišćenje neplaćenog odsustva dostavi pomoćniku direktora Područne jedinice „...“ sa potrebnom medicinskom dokumentacijom radi odlučivanja o opravdanosti traženog odsustva, s obzirom na to da prema Odluci o prenosu ovlašćenja JP “Pošta Srbije“ od 18.08.2017. godine, odluku o pravu na neplaćeno odsustvo za zaposlene u organizacionom delu kojim rukovodi, donosi pomoćnik direktora područne jedinice. Navedenom odlukom tuženog u tački 6. stava 2, propisano je ovlašćenje direktora regionalnih radnih jedinica preduzeća, da za sve zaposlene u regionalnoj jedinici obavljaju poslove iz tačke 5. stav 2. podtačka 6. te odluke, a kojom je predviđeno da se ovlašćuju direktori funkcija, pratećih funkcija i direktori preduzeća za zaposlene u organizacionom delu, da donose rešenja o pravu na novčanu naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor u skladu sa članom 76. Zakona o radu, neplaćenom odsustvu kao i mirovanja radnog odnosa. U dopuni zahteva od 28.11.2017. godine upućen generalnom direktoru tužene, tužilja je dostavila novu medicinsku dokumentaciju.

Tuženi je doneo upozorenje od 30.11.2017. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, jer je tužilja svojim nečinjenjem, odnosno propuštanjem da se javi na rad 20.11.2017. godine i nadalje, neopravdano izostala sa rada četiri radna dana u toku meseca čime je učinila povredu radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora tuženog u vezi člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu. Uručenje upozorenja od 30.11.2017. godine pokušano je na adresu prebivališta tužilje ul. ... br. ... ... ... (koja je označena i u zahtevu za produženje neplaćenog odsustva) na kojoj su joj i ranije slata i uručivana pismena i to preporučenim pošiljkama dana 01.12.2017. godine i 13.12.2017. godine, sa ostavljenim izveštajem za isporuku u pošti Beograd, a po isteku roka čuvanja sa konstatacijom „nije tražio“, navedene pošiljke vraćene su tuženom. Nakon toga, upozorenje je 22.11.2017. godine istaknuto na oglasnim tablama u sedištu PJ “...“ ..., gde je tužilja obavljala rad i sedištu RRJ „...., ..., ...“ ..., a skinuto je sa oglasne table 03.01.2018. godine o čemu je tuženi poslodavac sačinio službenu belešku. U skladu sa zahtevom tužilje (od 26.03.2018. godine) podnet dostavnoj pošti ... Beograd (prema adresi stanovanja ul. ... br. ...) da joj se sve pripele pošiljke šalju na novo odredište na adresu ul. ... br. ... ..., tužilji je na toj adresi dostavljeno rešenje o otkazu ugovora o radu 17.05.2018. godine, koje je neposredno primio otac tužilje. U postupku je izveden dokaz veštačenjem na okolnost utvrđivanja visine traženog novčanog potraživanja, na koji je tužilja imala primedbe.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 101. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 14/15 i 28/16) ocenio da je tužilja učinila povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret, zbog toga što je neopravdano izostala sa rada najmanje četiri radna dana u toku meseca novembra 2017. godine čime su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu. Tužilja je bila dužna da se vrati na rad sve dok se ne donese odluka kojom se dozvoljava produženje neplaćenog odsustva, a u suprotnom njeno odsustvo smatra se samovoljnim odsustvovanjem sa rada. Osporeno rešenje doneto je u zakonom previđenom postupku u smislu člana 180. i 185. Zakona o radu, s obzirom na to da je tužilji dva puta pokušana dostava upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na adresu prebivališta koju je prijavila kadrovskoj službi, a koje su bile bezuspešne, nakon čega je upozorenje istaknuto na oglasnim tablama u PJ “...“ ... i sedištu RRJ „..., ..., ...“ ..., što je konstatovano službenom beleškom tuženog. Iz iznetih razloga je odbijen tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i zahtev za vraćanje na rad i isplatu naknade štete zbog izostale zarade usled nezakonitog prestanka radnog odnosa od 24.11.2017. godine do vraćanja na rad, učešća u doboti-profitu tuženog, naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, imajući u vidu da ti zahtevi zavise od odluke o zakonitosti prestanka radnog odnosa.

Drugostepeni sud je prihvato stanovište pravostepenog suda da su nastupili uslovi za primenu otkaznog razloga za prestanak radnog odnosa i da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret, te da je osporeno rešenje doneto u zakonito sprovedoj proceduri. Imajući u vidu da je u osporenom rešenju o otkazu ugovora o radu utvrđen dan prestanka radnog odnosa 24.11.2017. godine, a da je isto dostavljeno 17.05.2018. godine od kada proizvodi dejstvo, to je primenom odredbe člana 185. stav 5. Zakona o radu, prvostepena presuda delimično preinačena i poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos dana 17.05.2018. godine, a u preostalom delu je potvrđena prvostepena presuda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava kod odlučivanja o zahtevu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Prema članu 101. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora JP „ Pošta Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 14/15 i 28/16) pored zakonom propisanih povreda radnih obaveza, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze ako neopravdano izostane sa rada najmanje pet radnih dana u toku godine ili neopravdano uzastopno izostane sa rada najmanje četiri radna dana u toku meseca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nakon odluke poslodavca kojom je odobreno odsustvo sa rada bez naknade u periodu od 17.06.2017. do 17.11.2017. godine primenom člana 78. Zakona o radu i člana 28. Kolektivnog ugovora tuženog, tužilja se nije vratila prvog narednog radnog dana nakon isteka odobrenog neplaćenog odsustva dana 20.11.2017. godine i u narednim radnim danima uzastopno do 23.11.2017. godine, a o razlozima svog nedolaska na rad nije obavestila svog neposrednog rukovodioca, niti je svoje odsustvovanje sa rada za navedeni period opravdala odgovarajućom dokumentacijom, čime su se stekli uslovi za primenu otkaznog razloga predviđenog opštim aktom poslodavca, koji je bio u primeni u vreme učinjene povrede radne obaveze i pokretanja postupka otkaza.

Prema odredbi člana 78. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo), za koje vreme zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno. U konkretnom slučaju kolektivnim ugovorom kod poslodavca previđeno je u kojim slučajevima i za koje vreme poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade. Stoga, neplaćeno odsustvo je zakonom dozvoljena mogućnost zaposlenog da određeni vremenski period bude odsutan sa rada, zbog čega zaposlenom ovo pravo ne pripada automatski po samom zakonu i opštem aktu. Preduslov za ostvarivanje ovog prava jeste postojanje zahteva zaposlenog za odobravanje neplaćenog odsustva u pisanoj formi za konkretan period, o kome poslodavac odlučuje i mora biti odobreno odlukom (rešenjem) poslodavca.

Odobravanje ovog odsustva ne predstavlja obavezu poslodavca, već njegovo diskreciono pravo i zavisi od potreba zaposlenog s jedne strane i potreba poslodavca za prisustvom zaposlenog na radu, s druge strane. Zbog toga, podnošenje zahteva nije dovoljno da bi zaposleni ostvario pravo na neplaćeno odustvo smatrajući da će odsustvo biti odobreno, već to pravo mora biti zasnovano na odluci poslodavca u skladu sa opštim aktima poslodavca, zbog čega su u konkretnom slučaju bez uticaja revizijski navodi kojima se osporava postupak odlučivanja o tom zahtevu tužilje.

Po proteku vremena na koje je neplaćeno odsustvo odobreno zaposleni je u obavezi da se vrati na rad kod poslodavca onog dana (datuma) koji je utvrđen rešenjem poslodavca kojim je ostvario to pravo, što u konkretnom slučaju tužilja nije učinila 20.11.2017. godine, a ni u narednim radnim danima (najmanje četiri uzastopna dana) tokom novembra 2017. godine. S tim u vezi, kada se radi o neplaćenom odsustvu sa rada kao u konkretnom slučaju, zakon ne predviđa pravo i mogućnost zaposlenog da se u roku od 15 dana vrati na rad kod poslodavca po isteku odobrenog odsustva, kako je to predviđeno u slučajevima isteka roka mirovanja radnog odnosa iz odredaba člana 79. Zakona o radu i neplaćenog odsustva iz člana 100. istog zakona, a sve u vezi člana 179.stav 1. tačka 3. navedenog zakona.

Iz iznetih razloga pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tužilja bila dužna da se vrati na rad sve dok se ne donese odluka kojom se dozvoljava produženje neplaćenog odsustva, te da se u suprotnom njeno odsustvo smatra se samovoljnim odsustvovanjem sa rada.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužilje stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačke 5. Zakona o radu i člana 101. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora JP „ Pošta Srbije“, zbog čega je pobijanim rešenjem tužene zakonito otkazan ugovor o radu. Takođe, sa stanovišta pravilne primene odredbe člana 185. stav 5. Zakona o radu drugostepeni sud je delimičnim preinačenjem prvostepene presude poništio kao nezakonito rešenje tuženog u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i utvrdio da je tužilji prestao radni odnos dana 17.05.2018. godine, kada je osporeno rešenju o otkazu ugovora o radu dostavljeno tužilji, od kada konačna odluka poslodavca proizvodi dejstvo.

Neosnovano se navodima revizije osporava da predmetno rešenje o prestanku radnog odnosa nije doneto u zakonom predviđenom postupku, s obzirom na to da je u skladu sa odredbama članovima 180. i 185. stav 2, 3. i 4. Zakona o radu, pre otkaza ugovora o radu, tužena tužilju pisanim putem upozorila na postojanje razloga za otkaz. Kako je tužilja odsustvovala sa rada, uručenje upozorenje od 30.11.2017. godine pokušano je dva puta preporučenim pošiljkama na adresu prebivališta tužilje ul. ... br. ... ... ... (koja je označena i u zahtevu za produženje neplaćenog odsustva) na kojoj su joj i ranije slata i uručivana pismena i to dana 01.12.2017. godine i 13.12.2017. godine, sa ostavljenim izveštajem za isporuku u pošti Beograd, a po isteku roka čuvanja sa konstatacijom „nije tražio“, navedene pošiljke vraćene su tuženom.

Kako je lično dostaljanje bilo bezuspešno, tuženi je na osnovu člana 184. stav 4. Zakona o radu upozornje istakao na oglasnu tablu 22.12.2017. godine u sedištu RRJ „..., ..., ...“ u ... i sedištu PJ „...“ gde je tužilja obavljala rad. Po isteku roka od osam dana upozorenje je skinuto sa oglasne table 03.01.2018. godine o čemu je tuženi poslodavac sačinio službenu belešku, čime se smatra da je dostavljanje uredno izvršeno, od kada je tužilji otpočeo rok od najmanje osam dana radi izjašnjenja na navode iz upozorenja. Navodi revizije da je ta dokumentacija (upozornje) dostavljena 04.01.2018. godine organizacionom delu tuženog u sedištu u Beogradu i da joj je time povređeno pravo na odbranu i izjašnjenje na navode iz upozorenja nisu osnovani jer je poslodavac rešenje o otkazu ugovora o radu doneo 17.05.2018. godine nakona isteka tog roka predviđenog članom 180. stav 1. Zakona o radu, a kako se prema članu 185. stav 4. istog zakona smatra da je upozorenje uredno dostavljeno, to pobijanim rešenjem ugovor o radu nije retroaktivno otkazan. Doneto upozorenje sadrži činjenični osnov sa opisom radnje koji predstavlja povredu radne obaveze (uz navođenje vremena, mesta i načina izvršenja), kao i pravnu kvalifikaciju otkaznog razloga, pa kako je rešenje o otkazu ugovora o radu zasnovano na istom činjeničnom i pravnom osnovu, to postojati identitet između tih akata poslodavca. Osim toga, neosnovani sud navodi revizije da je osporeno rešenja o otkazu ugovora o radu donelo neovlašćeno lice v.d. direktor javnog preduzeća kome je funkcija prestala u 2017. godine, a kod utvrđenja da je isto lice u vreme donošenja tog rešenja upisano u registru privrednih društva koje se vodi kod Agencije za privredne registre, te da sudovi u konkretnom sporu nisu nadležani da odlučuju i cene imenovanje i razrešenje vršioca dužnosti direktora javnih preduzeća, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Iz iznetih razloga, po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje jer je učinila povredu radne obaveze koja je propisana opštim aktom kao otkazni razlog, zbog čega je postojao opravdan razloga za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu sa aneksima, pri tom imajući u vidu da je i postupak otkaza od strane poslodavca sproveden u skladu sa napred navedenim zakonskim odredbama. Kako je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu sa aneksima, to nema osnova da tužilja bude vraćena na rad kod tužene u smislu člana 191. Zakona o radu, niti osnova za isplatu traženih novačnih potraživanja i uplatu doprinosa za period nakon utvrđenja prestanka radnog odnosa dana 17.05.2018. godine.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U pogledu tužbenog zahteva tužilje koji se odnosi na isplatu naknade štete zbog izostale zarade, učešća u dobiti-profitu tuženog, naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a kod utvrđenja da je tužilji prestao radni odnos dana 17.05.2018. godine, Vrhovni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno u odnosu na osnov i uslove odgovornost tuženog za isplatu traženog novčanog potraživanja i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a zatim i visine tih potraživanja za period od 24.11.2017. godine do 17.05.2018. godine. S toga će u ponovnom postupku prvostepeni sud upotpuniti činjenično stanje imajući u vidu iznete primedbe, a zatim doneti pravilnu i zakonitu odluku i odlučiće o troškovima celog postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić