U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, po tužbama tužilaca protiv tuženog radi isplate neisplaćenog dela zarade za rad u smenama za period od 23. marta 2005. godine do 01. januara 2007. godine odlučeno je presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P1 138/09 od 15.10.2009. godine tako što su usvojeni delimično tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan je tuženi da tužiocima isplati iznose iz stava prvog navedene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i doprinose nadležnom fondu PIO za navedeni period. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5492/10 od 16.06.2010. godine preinačena je navedena prvostepena presuda i odbijeni su zahtevi tužilaca u celini.

Tužioci su preko punomoćnika podneli predlog za ponavljanje postupka, dana 13.03.2018. godine, sa razloga što je odlukom Ustavnog suda Už 4214/10 od 03.07.2013. godine utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5492/10 od 16.06.2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pozivom na odredbu 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Naveli su u predlogu i to da je Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda usvojilo pravni stav iz koga prozilazi da se u konkretnom slučaju radi o smenskom radu tužilaca, a ne o preraspodeli radnog vremena što je bio raniji stav drugostepenih sudova i što je rezultiralo pravnosnažnim odbijanjem tužbenih zahteva tužilaca, što smatraju da se mora imati u vidu kod odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka.

Odlučujući o predlogu za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5492/10 od 16.06.2010. godine, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1 1851/20 od 07.08.2020. godine predlog odbio kao neosnovan. Navedeno iz razloga što nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka propisani odredbom člana 422. tačka 11. Zakona o parničnom postupku, jer iz sadržine odluke Ustavnog suda sledi da je Ustavni sud izrazio shvatanje da tužioci u konkretnom slučaju nisu radili u smenama kako tvrde i da osporenim presudama nije primenjeno materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe, tj. osporene presude zasnovane su na ustavno – prihvatljivoj primeni materijalnog prava, dok je pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe stvorila sama činjenica što je Apelacioni sud u Beogradu kao sud poslednje instance povodom bitno slične činjenične i pravne situacije doneo različitu odluku u odnosu na odluke drugih sudova. To ne bi uticalo na donošenje povoljnije odluke u ponovljenom postupku, upravo jer je u postupku čije se ponavljanje traži pravnosnažna odluka doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava. U tom smislu, imajući u vidu sadržinu odluke Ustavnog suda Už 4214/10 od 03.07.2013. godine, na koju se tužioci pozivaju u svom predlogu, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 422. tačka 11. ZPP.

Revidenti osporavaju pravilnost odluke drugostepenog suda sa razloga što smatraju da je suprotna ukazanom stavu Vrhovnog kasacionog suda i zasnovana na pogrešnoj primeni odredbe člana 422. stav 11. Zakona o parničnom postupku, koja ako je u postupku po ustavnoj žalbi ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom ponavljanje postupka ne uslovljava time da je to moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.

Odredbom člana 422. tačka 11. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) propisano je da se postupak, koji je odlukom suda pravnosnažno završen, može ponoviti po predlogu stranke, ako je u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka na osnovu člana 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, prema sadržini odluke Ustavnog suda, u donošenju pravnosnažne odluke materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega je u tom delu ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, ali je činjenica da je po tužbama povodom bitno slične činjenične i pravne situacije drugostepeni sud doneo različitu odluku u odnosu na druge odluke sudova, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe, što je suprotno principu pravne sugurnosti, čime je tužiocima povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje zajemčenog Ustavom, iz kog razloga je određeno objavljivanje odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ kao pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe. Prema tome, ne stoje razlozi propisani odredbom tačke 11. člana 422. Zakona o parničnom postupku za ponavljanje pravnosnažnog postupka, jer nema od strane Ustavnog suda utvrđene takve povrede ili uskraćivanja ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku koji bi uzrokovali ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka radi ponovnog preispitivanja i otklanjanja povreda prava tužilaca na osnovu kojih je doneta pravnosnažna presuda.

Navodi revidenata kojima se ukazuje na to da je Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda usvojilo pravni stav iz koga prozilazi da se u ovakvom slučaju radi o smenskom radu, a ne o preraspodeli radnog vremena, nisu relevantni budući da zauzimanje drugačijeg pravnog stava sudova, i to po donetoj odluci Ustavnog suda na koju se revidenti pozivaju, ne predstavlja jedan od razloga iz člana 422. ZPP za ponavljanje postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 412. stav 4. i 5. u vezi sa članom 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić