Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, u PU ... i obavljao poslove policajca, plata mu je isplaćivana sve do juna 2013. godine, kada je prestala isplata bez usmenog ili pismenog obrazloženja tužene i to, kako o prestanku isplate plate, tako i o njegovom budućem radno-pravnom statusu. Tužilac je bio prijavljen na osiguranje po osnovu radnog odnosa kod Ministarstva unutrašnjih poslova od 09.02.2010. godine do 31.05.2013. godine, kada je odjavljen zbog odsustva sa rada duže od šest meseci.

Prema razlozima nižestepenih sudova, tužilac je stekao status zaposlenog na neodređeno vreme 09.02.2010. godine, kao i pravo na isplatu zarade koja mu, kao pravo po osnovu rada, pripada počev od juna 2013. godine jer tužena, na kojoj je teret dokazivanja, nije dokazala da je tužiocu dostavila odluku o prestanku radnog odnosa, a prigovor zastarelosti potraživanja, koji je istakla tužena, neosnovan je, jer je najstarije tužiočevo potraživanje na ime izostale zarade dospelo 26.07.2013. godine, pa kako je tužba podneta 02.10.2015. godine, to nije protekao trogodišnji rok zastarelosti, saglasno članu 196. Zakona o radu.

Osnovan je revizijski navod da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Imajući u vidu sve okolnosti slučaja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog pogrešnog pravnog shvatanja nižestepenih sudova izostalo utvrđenje relevantnih činjenica na okolnosti blagovremenosti tužbe radi utvrđenja postojanja radnopravnog statusa tužioca kao zaposlenog na neodređeno vreme, od čega zavisi pravo tužioca na isplatu plate i pravilna primena materijalnog prava o tužbenim zahtevima.

U konkretnom slučaju tužilac je kumulativno postavio tužbene zahteve i to radi utvrđenja postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme i naknadu plate uz isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po osnovu rada. S tim u vezi, utvrđenje radno-pravnog statusa tužioca kao zaposlenog na neodređeno vreme i eventualna povreda ovog prava tužioca je njegov primarni tužbeni zahtev. Blagovremenost tužbe sa ovako postavljenim tužbenim zahtevom je uslov da sud pristupi utvrđivanju ostalih relevantnih činjenica.

Saglasno revizijskim navodima, nema zakonite odluke o tužbenom zahtevu tužioca bez pravilne primene odredbe člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05), kojom je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Polazeći od činjeničnog utvrđenja nižestepenih sudova za sada nije moguće pravilno primeniti navedenu zakonsku odredbu, odnosno nema uslova za ocenu blagovremenosti tužbe (u smislu člana 195. Zakona o radu), koju je tužilac podneo 02.10.2015. godine, jer su nižestepeni sudovi propustili da utvrde relevantnu činjenicu, a to je momenat saznanja tužioca da mu je povređeno pravo na sticanje radnopravnog statusa zaposlenog na neodređeno vreme. Budući da iz tužiočevog iskaza proizlazi da mu je obustavljena isplata plate u junu 2013. godine, bez usmenog ili pismenog obrazloženja, potrebno je raspraviti od kakvog su značaja navedene činjenice na njegov radno-pravni status i momenat kada je tužilac za njih saznao.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude uz vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić