U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Zečević, advokat u ..., protiv tuženog BB A.D. iz ..., koga zastupa Strahinja Davidov, advokat u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanju na rad i naknadi štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1566/18 od 20.08.2018. godine, u sednici veća održanoj 11.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1566/18 od 20.08.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 2408/2017 od 05.04.2018. godine, ispravljenoj rešenjem istog broja od 12.05.2018. godine, tužbeni zahtev tužioca je usvojen, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog pod brojem ... od 07.09.2015. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .../... od 25.02.2014. godine, kao i aneks ugovora o radu broj .../... od 26.01.2015. godine, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad na poslove proizvodnog radnika II u roku od 8 dana. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu neisplaćene zarade isplati ukupan iznos od 777.726,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže označene u izreci. Obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 229.500,00 dinara, u roku od 8 dana.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž1 1566/18 od 20.08.2018. godine žalbu tuženog delimično usvojio, pa je presudu Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 2408/2017 od 05.04.2018. godine, ispravljenu rešenjem od 12.05.2018. godine u delu kojim je odlučeno o isplati kamate na dosuđeni iznos za oktobar 2015. godine preinačio tako što je odbio zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos za mesec oktobar 2015. godine za period od 10.10.2015. godine do 09.11.2015. godine. U preostalom delu žalbu tuženog je odbio, a prvostepenom presudu u njenom usvajajućem delu potvrdio. Zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tužene dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizija je formalno izjavljena zbog bitne povrede postupka ali se u njoj ne navodi u čemu se povrede sastoje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac bio zaposlen kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 25.02.2014. godine i aneksa tog ugovora na poslovima proizvodnog radnika II. U periodu od 01.03. do 29.06.2015. godine tužilac je bio na bolovanju. Po povratku na posao 29.06.2015. godine tužilac je zahtevao od neposrednog rukovodioca VV da mu omogući korišćenje godišnjeg odmora za 2014. godine u trajanju od jednog dana i to na dan 30.06.2015. godine i novog odmora za 2015. godine, koji bi počeo da koristi 01.07.2015. godine. Tužilac je korišćenje godišnjeg odmora tražio jer su mu bili potrebni za lečenje, te je rekao da mu je potrebno 10 – 15 dana ili ceo godišnji odmor. Neposredni rukovodilac je obećao tužiocu da će se posavetovati sa direktorom za ljudske resurse koje je obavljala GG, koja je izjavila da nema problema da tužilac koristi godišnji odmor ukoliko nije potreban na poslu, te da će mu se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora dostaviti naknadno. Neposredni rukovodilac je tužiocu usmeno odobrio korišćenje godišnjeg odmora, popunio je pismeni zahtev za korišćenje godišnjeg odmora za tužioca i prosledio ga neposrednom rukovodiocu i rukovodiocu sektora na potpis. Tužilac o postojanju zahteva za korišćenje godišnjeg odmora nije imao saznanja, odnosno kako ga nije sam popunio, nije znao koliko dana godišnjeg odmora mu je odobreno. Tuženi je rešenje o korišćenju godišnjeg odmora doneo 30.06.2015. godine, a tužiocu je poslato preporučenom pošiljkom i on ga je primio 29.07.2015. godine. Tužilac je imao pravo na 23 dana godišnjeg odmora. Prema izdatom rešenju prvi deo u trajanju od 10 radnih dana je trebao da koristi od 01.07.2015. godine prema terminu iz plana korišćenja godišnjeg odmora za 2015. godinu, a drugi deo najkasnije do 30.06.2016. godine. Tužilac je počev od 21.07.2015. godine bio sprečen za rad i otvorio je bolovanje na kojem je bio do 11.09.2015. godine. Tuženi je doneo rešenje 07.09.2015. godine kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu i aneks ugovora o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 7. Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno zbog neopravdanog izostanja za posla tri ili više dana u toku meseca, odnosno pet ili više dana u toku kalendarske godine, zbog nepoštovanja radne discipline, zbog neobaveštavanja pretpostavljenih za razlog ne dolaska na rad u roku od 24 sata i stavljeno mu je na teret da je navedene povrede učinio svojom krivicom u dane 15, 16. i 17.07.2015. godine. Pre donetog rešenja o otkazu tuženi je dostavio tužiocu upozorenje koje je tužilac primio i koje je sadržalo istovetne razloge za otkaz ugovora o radu. Tužilac je 10.07.2014. godine izabran na mesto zamenika predsednika sindikata „DD“ BB.

Visina naknade štete na ime izgubljene zarade, kao i uvećane zarade po osnovu minulog rada za tužioca za period od septembra 2015. pa do februara 2018. godine utvrđen je na osnovu obračuna zarade koji je dostavio tuženi.

U vreme donošenja rešenja o korišćenju godišnjeg odmora tužiocu na snazi je bio Kolektivni ugovor (KU) tuženog od 22.12.2014. godine, čijim je članom 27. propisano da zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, tako što prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a drugi deo najkasnije do 30.juna naredne godine. U članu 28. KU je propisano da se dužina trajanja godišnjeg odmora određuje rešenjem koje donosi generalni dirktor uz prethodnu konsultaciju zaposlenog. Uz saglasnost zaposlenog rešenje o korišćenju godišnjeg odmora se dostavlja u elektronskom obliku, a na zahtev zaposlenog poslodavac je dužan da to rešenje dostavi u pisanoj formi.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca pa su poništili rešenje o otkazu ugovora o radu i naložili reintegraciju tužioca i isplatu zarade.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da nije nastupio otkazni razlog povredom radne discipline koje su tužiocu stavljene na teret osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu.

Odredbom člana 73. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) je propisano da se godišnji odmor koristi jednokratno ili u dva ili više delova u skladu sa ovim zakonom. Drugim stavom je propisano da ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. Zaposleni ima pravo da godišnji odmor koristi u dva dela osim ako se sa poslodavcem sporazume da godišnji odmor koristi u više delova. Kolektivni ugovor tuženog od 22.12.2014. godine propisuje ista pravila u članovima 27 i 28.

Iz utvđenih činjenica proizilazi da je tužilac usmeno tražio korišćenje godišnjeg odmora u trajanju od 10 do 15 radnih dana ili celog godišnjeg odmora od svog neposrednog rukovodioca, koji je u njegovo ime sačinio pismeni zahtev za korišćenje godišnjeg odmora. Tužilac nije mogao imati saznanja koliko dana godišnjeg odmora mu je odobreno za 2015. godinu, jer mu nije blagovremeno dostavljeno rešenje, niti je usmeno obavešten koliko dana godišnjeg odmora mu je odobreno. Naime, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora je naknadno sačinjeno i tužiocu je dostavljeno tek 29.07.2015. godine, kada su po oceni tuženog već nastali otkazni razlozi jer mu je stavljeno na teret da se nakon dve radne nedelje korišćenja godišnjeg odmora nije pojavio na poslu 15, 16. i 17.07.2015. godine. Tužilac je imao osnova da zaključi da mu je godišnji odmor odobren u trajanju od 15 radnih dana te je otvorio bolovanje 21.jula 2015. godine, na kome je i bio pre godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje da nema osnova za otkaz ugovora o radu tužiocu i da se neosnovano revizijom pobija pravilnost presuđenja nižestepenih sudova. Činjenica je da tužilac nije mogao imati saznanja koliko dana godišnjeg odmora mu je odobreno za 2015. godinu, jer mu je rešenje dostavljeno nakon isteka godišnjeg odmora, a nije ni usmeno obavešten koliko dana godišnjeg odmora mu je odobreno.

Kako je posledica nezakonitog otkaza reintegracija zaposlenog i naknada štete (član 191. Zakona o radu) pravilna je i odluka o vraćanju tužioca na rad i isplati zarade čija je visina odmerena na osnovu obračuna koji je sačinio tuženi.

Neosnovano tuženi pobija pravilnost presuđenja zbog pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji neosnovano tvrdi da je Kolektivnim ugovorom tuženog propisano da zaposleni koji godišnji odmor koristi u delovima prvi deo mora da koristi u trajanju od baš dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine i pogrešno tumači odredbe Zakona o radu tvrdeći da prvi deo korišćenja godišnjeg odmora ne može da bude duži od dve nedelje. Naprotiv i Zakonom o radu i članom 27. stav 2. KU tuženog je propisan minimum, a ne maksimum nedelja prvog dela godišnjeg odmora koji će radnik iskoristiti u neprekidnom trajanju u toku kalendarske godine. U preostalom delu revident osprorava pravilnost utvrđenih činjenica u pogledu toga da li je tužilac tražio 10 ili 15 dana godišnjeg odmora, međutim revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 407. stav 2. ZPP).

Imajući u vidu izloženo Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić